Prof. dr Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
Na Balkanu stalno govorimo o promenama. Želimo uređenu državu, bolji standard, manje korupcije, efikasnije institucije i jasnija pravila. Ali čim promena dotakne nas lično, čim pravilo počne da ograničava baš naše ponašanje, vrlo brzo počinjemo da tražimo izuzetak. Tu, po mom mišljenju, počinje prava psihologija Balkana. Problem nije samo u političarima, institucijama ili zakonima. Problem je mnogo dublji. Navikli smo na veoma široke granice tolerancije. Naučili smo da se pravilo može tumačiti, pregovarati, odložiti, zaobići, a ponekad i potpuno ignorisati. I kada društvo dovoljno dugo funkcioniše na taj način, ljudi više ne znaju gde se granica zaista nalazi.
Dovoljno je pogledati kako se isti čovek ponaša kada dođe u Austriju. Odjednom zna gde može da parkira, koliko brzo sme da vozi, šta znači rok, šta znači kazna i šta znači pravilo. Ne zato što je preko granice postao druga osoba, već zato što je sistem jasno definisao granicu i pokazao da posledica stvarno postoji. To je veoma važna psihološka lekcija. Ljudi sa Balkana nisu nesposobni da poštuju pravila. Naprotiv, vrlo brzo im se prilagode kada znaju da su pravila jasna i da važe za sve. Problem nastaje tamo gde sistem čoveku svakodnevno šalje poruku da je granica fleksibilna.
Ako se pravilo može zaobići, onda ono više nije pravilo već preporuka. Ako kazna možda sledi, a možda i ne, čovek počinje da kalkuliše. Ako je odgovornost moguće prebaciti na nekog drugog, vremenom nastaje kultura u kojoj svi znaju šta bi trebalo promeniti, ali niko ne oseća da promena mora početi od njega. I upravo tu vidim jedan od najvećih paradoksa Balkana: svi želimo promenu, ali veoma često želimo da se promene drugi. Želimo bolju državu, ali ne želimo dodatnu kontrolu. Želimo red, ali želimo i mogućnost da se za nas napravi izuzetak. Želimo odgovorne političare, ali istovremeno u svakodnevnom životu tražimo prečice kada nam odgovaraju.
Država, međutim, nije neko apstraktno biće koje živi odvojeno od svojih građana. Država je, u velikoj meri, uvećana slika obrazaca ponašanja ljudi koji u njoj žive. Ako u malim stvarima smatramo normalnim da se pravilo zaobiđe, teško možemo očekivati da na višim nivoima društva vlada potpuno drugačija psihologija. Korupcija, nepotizam i neodgovornost ne nastaju jednog jutra u nekom ministarstvu. Njihova psihološka osnova često se razvija mnogo ranije, kroz svakodnevnu toleranciju prema malim izuzecima.
Zato mi je zanimljiv jedan element američke političke i društvene tradicije: povezivanje slobode sa ličnom odgovornošću. Sloboda nije samo mogućnost da čovek radi ono što želi. Sloboda podrazumeva i prihvatanje posledica sopstvenih odluka. Bez odgovornosti sloboda veoma brzo može postati haos. Naravno, nijedno društvo nije savršeno, pa ni američko, ali princip da pojedinac ima pravo da bira i istovremeno odgovornost za svoj izbor predstavlja važnu psihološku osnovu funkcionalnog sistema.
Mislim da Balkan ne treba da postane ni Amerika ni Austrija. Treba da pronađe sopstveni put. Ali može da nauči jednu jednostavnu stvar: granica počinje da funkcioniše tek onda kada prestane da bude predmet stalnog pregovaranja. Isto važi za čoveka. Roditelj koji detetu deset puta zabrani nešto, a jedanaesti put popusti, nije postavio granicu. Naučio je dete da treba dovoljno dugo da insistira. Isto radi i država. Ako zakon postoji, ali se ne primenjuje dosledno, građanin ne uči da poštuje zakon, već uči kako da pronađe način da ga zaobiđe.
I tu dolazimo do možda najtežeg pitanja: da li mi zaista želimo promenu ili želimo samo rezultate promene? Želimo plate uređenih društava, ali možda ne želimo njihovu disciplinu. Želimo pouzdane institucije, ali nam smeta kada institucija kaže „ne“. Želimo jednakost pred zakonom, sve dok zakon ne pogodi nas, našu porodicu, našeg prijatelja ili naš interes. Želimo profesionalizam, ali još uvek često očekujemo da poznanstvo bude jače od procedure.
Prava promena počinje tek onda kada smo spremni da prihvatimo i neprijatni deo promene. Kada shvatimo da pravilo mora da važi i onda kada nam ne odgovara. Da odgovornost mora da postoji i onda kada boli. Da posledica mora da sledi postupku. I, možda najvažnije, da promena ne može stalno počinjati od nekog drugog.
Na Balkanu već decenijama slušamo istu rečenicu: „Nešto mora da se promeni.“ Verovatno je tačna. Ali možda smo je sve vreme govorili pogrešno. Možda pravo pitanje nije šta država treba da promeni, šta političari treba da promene ili šta Evropa treba da uradi. Možda bi svako od nas prvo trebalo da se zapita: šta sam ja spreman da promenim kada pravilo konačno dođe do mene?
Jer najveći problem Balkana možda nije to što ljudi ne žele bolji život. Žele ga gotovo svi. Problem je što svi želimo promenu, ali vrlo često očekujemo da njen prvi korak napravi neko drugi. A društvo počinje da se menja tek onda kada dovoljno ljudi prestane da čeka tog nekog drugog.
Autor: Milan Krajnc
