Prof. dr Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
Čovek je naučio da stvara sve moćnije tehnologije, ali još nije naučio kako da ostane gospodar sopstvene pažnje, volje i odgovornosti.
Svet nikada nije napredovao tako brzo kao danas. Veštačka inteligencija piše, prevodi, analizira, predviđa i donosi preporuke. Telefoni pamte umesto nas. Algoritmi odlučuju šta ćemo gledati, čitati, kupiti, pa čak i o čemu ćemo razmišljati. Mašine preuzimaju fizički rad, programi administraciju, a digitalne platforme komunikaciju.
Na prvi pogled deluje da čovek postaje slobodniji. U stvarnosti postoji opasnost da postane zavisniji. Problem nije u tehnologiji. Problem je u tome što pri razvoju nove tehnologije skoro uvek pitamo šta ona može da uradi, a gotovo nikada šta će ona uraditi nama. Pitanje više nije samo: "Kako možemo da razvijemo još napredniju tehnologiju?" Pravo pitanje je: "Da li smo psihološki dovoljno razvijeni da njome upravljamo?"
Svaka nova tehnologija nastaje sa obećanjem da će čoveku uštedeti vreme, smanjiti napor i pojednostaviti život. Ali šta radimo sa vremenom koje smo dobili? Da li smo postali kreativniji, obrazovaniji, prisutniji i odgovorniji? Ili smo samo dobili više vremena za besciljno gledanje u ekran, prebacivanje odgovornosti i izbegavanje napora?
Tehnologija može da ubrza proces, ali ne može automatski da razvije karakter. Može da pruži informaciju, ali ne i mudrost. Može da ponudi odgovor, ali ne može umesto čoveka da izgradi sposobnost rasuđivanja. Može da poveže milione ljudi, ali ne može da ih nauči bliskosti, poverenju i odgovornosti. Zato tehnološki razvoj i psihološki razvoj nisu ista stvar.
Društvo može biti tehnički izuzetno napredno, a istovremeno emocionalno nezrelo, zavisno, uplašeno i nesposobno da preuzme odgovornost za posledice svojih odluka.
"Najveća opasnost nije veštačka inteligencija, već pasivan čovek."
Veštačka inteligencija sama po sebi nije neprijatelj čoveka. Neprijatelj nastaje kada čovek prestane da misli zato što mašina može da misli brže. Kada prestane da pamti zato što uređaj sve čuva. Kada prestane da bira zato što algoritam zna njegove navike. Kada prestane da se trudi zato što tehnologija uklanja svaku neprijatnost. Tada alat prestaje da služi čoveku, a čovek počinje da služi alatu. Zavisnost ne počinje onda kada tehnologiju često koristimo. Počinje onda kada više ne možemo normalno da funkcionišemo bez nje. Čovek koji ne može da ostane sam sa svojim mislima bez telefona već nije potpuno slobodan. Čovek koji ne može da donese odluku bez digitalne potvrde polako gubi unutrašnji autoritet. Društvo koje svaku neprijatnost pokušava da ukloni tehnologijom rizikuje da izgubi psihološku otpornost. Jer upravo kroz napor, čekanje, grešku, neuspeh i ponovni pokušaj čovek razvija karakter. Ako tehnologija ukloni svaki napor, može nenamerno ukloniti i prostor u kojem se čovek razvija.
Kada govorimo o tome da tehnologija može da nas „ulenji“, obično mislimo na telo. Međutim, mnogo ozbiljnija je mentalna i emocionalna lenjost. Mentalna lenjost nastaje kada prestanemo da proveravamo informacije i prihvatimo prvi ponuđeni odgovor. Emocionalna lenjost nastaje kada umesto razgovora nekoga blokiramo. Društvena lenjost nastaje kada očekujemo da platforme, institucije ili država reše svaki problem umesto nas. Moralna lenjost nastaje kada odgovornost prebacimo na algoritam i kažemo: „Sistem je tako odlučio.“
Ali sistem nije savest. Algoritam nije odgovornost. Tehnologija ne može biti izgovor za ljudsku pasivnost.
Amerika je uspela jer je razvijala slobodu stvaranja! Najveće tehnološke revolucije savremenog doba nisu slučajno nastale u Sjedinjenim Američkim Državama. Amerika je decenijama gradila kulturu u kojoj je pojedincu bilo dozvoljeno da pokuša, pogreši, ponovo počne i pretvori ideju u globalni proizvod. Njena snaga nije samo u kapitalu, univerzitetima ili tehnološkim kompanijama. Njena najveća snaga je u psihologiji inicijative. Uverenje da čovek može nešto da promeni. Da nije dužan samo da se prilagodi postojećem sistemu, već može da stvori novi. Da neuspeh nije konačna presuda, već deo razvoja. Da sloboda nije samo pravo, već i odgovornost da nešto učinimo sa sopstvenim mogućnostima. Upravo zbog toga je američki model tehnološkog razvoja važan za svet. On pokazuje šta se dešava kada se kreativnost, slobodno tržište, istraživanje i individualna inicijativa povežu. Ali čak ni Amerika ne sme da zanemari psihološku stranu napretka. Društvo koje stvara najmoćnije tehnologije mora istovremeno da razvija i najodgovornije korisnike tih tehnologija. Američka ideja slobode ne znači da čovek treba da bude prepušten algoritmu. Naprotiv, znači da mora sačuvati pravo da odlučuje, da misli svojom glavom i da ne dozvoli da mu digitalni sistem definiše identitet. Prava tehnološka sloboda nije samo pristup tehnologiji. To je sposobnost da je isključi mo kada želimo. Nije pitanje da li će tehnologija napredovati! Tehnologija će se razvijati bez obzira na strahove, zabrane i otpor. Nijedno društvo ne može zaustaviti razvoj tako što će se zatvoriti pred njim. Države koje odbace inovacije postaće zavisne od država koje ih razvijaju. Zato rešenje nije u tehnološkom nazadovanju.
Rešenje je u psihološkom napredovanju. Moramo da razvijamo čoveka istom brzinom kojom razvijamo mašinu. To znači obrazovanje koje ne uči samo kako da se koristi alat, već i kada ne treba da se koristi. To znači decu koja znaju da rade sa veštačkom inteligencijom, ali i da razmišljaju bez nje. To znači zaposlene koji koriste automatizaciju, ali ne gube inicijativu. To znači lidere koji koriste podatke, ali ne skrivaju odgovornost iza sistema. To znači građane koji koriste društvene mreže, ali ne dozvoljavaju da algoritmi upravljaju njihovim emocijama.
Pre svake nove tehnologije potrebno je postaviti ljudsko pitanje. Pre nego što uvedemo novu tehnologiju, morali bismo da pitamo: Da li će nam ona pomoći da budemo sposobniji ili će nas učiniti zavisnijim? Da li će povećati našu odgovornost ili nam omogućiti da je izbegnemo? Da li će nam osloboditi vreme za razvoj ili će samo stvoriti novu zavisnost? Da li ćemo upravljati njome ili će ona upravljati našom pažnjom? Koje ljudske sposobnosti mogu oslabiti ako ih više ne koristimo?
To nisu pitanja protiv tehnologije. To su pitanja za očuvanje čoveka.
U budućnosti neće biti dovoljno imati najbolje algoritme, najbrže računare i najnaprednije sisteme. Prednost će imati društva koja budu znala da spoje tehnološku moć sa psihološkom zrelošću. Amerika ima veliku istorijsku prednost jer je njen razvoj zasnovan na slobodi, inicijativi, konkurenciji i veri u sposobnost pojedinca. Ali upravo zato mora ostati verna sopstvenom temelju: tehnologija treba da proširuje ljudsku slobodu, a ne da je potajno smanjuje. Čovek ne sme postati dodatak sopstvenom uređaju. Ne sme postati pasivni korisnik sveta koji je sam stvorio. Tehnologija treba da radi umesto naših ruku tamo gde je to korisno, ali ne sme da živi umesto nas. Jer tehnološki napredak postaje civilizacijski napredak tek kada čovek ostane njegov gospodar. U suprotnom, stvorićemo najpametnije mašine u istoriji i generacije ljudi koje više neće znati šta da rade bez njih.
