Prof. dr Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti
Nekada je bilo potrebno imati vojsku da bi se protivnik uništio. Danas je ponekad dovoljna jedna rečenica. Jedan naslov. Jedna fotografija izvučena iz konteksta. Jedna etiketa koja se dovoljno puta ponovi. Ne mora čak ni da bude dokazana. Dovoljno je da postane poznata. U tome se krije jedna od najmračnijih strana moderne globalne psihologije: čoveka više nije potrebno fizički napasti da bi mu se uništio život. Dovoljno je promeniti način na koji ga drugi ljudi vide. Čovek živi u dva sveta. U prvom je ono što zaista jeste. U drugom je slika koju o njemu imaju drugi. Nekada su se ta dva sveta razlikovala samo u okviru porodice, sela ili grada. Danas društvene mreže, televizija i internet omogućavaju da se druga slika čoveka stvori pred milionima ljudi za nekoliko sati. I upravo tu počinje proces javnog uništavanja.
Prvi korak je etiketa. Čovek prestaje da bude osoba sa biografijom, porodicom, dobrim i lošim odlukama, rezultatima i greškama. Postaje jedna reč: prevarant, kontroverzni biznismen, problematični profesor, ekstremista, kriminalac, izdajnik, manipulator. Kada etiketa postane dovoljno jaka, ljudi više ne slušaju šta čovek govori. Sve što kaže prolazi kroz unapred postavljeni filter. Ako ćuti, kažu da krije nešto. Ako govori, kažu da se pravda. Ako se brani, postaje agresivan. Ako se povuče, priznaje krivicu. To je psihološka zamka iz koje gotovo da nema dobrog izlaza. Drugi korak je ponavljanje. Ljudski mozak ima jednu zanimljivu slabost: ono što često čujemo počinje nam delovati poznato, a ono što nam je poznato lakše doživljavamo kao istinito. Zato nije neophodno da neka tvrdnja bude dokazana. Dovoljno je da se pojavljuje dovoljno često.
Naslov se ponavlja. Ime se ponavlja. Ista fotografija se ponavlja. Isto negativno određenje se ponavlja. Posle nekog vremena javnost više ni ne zna odakle je priča krenula. Ona jednostavno »zna« da je sa tom osobom nešto pogrešno. Treći korak je izdvajanje iz konteksta. Niko od nas nije jedna odluka, jedna rečenica ili jedan događaj. Svaki čovek je hiljade dana života. Ali ako se iz tih hiljada dana izvadi jedan trenutak i neprekidno prikazuje, taj trenutak može postati cela njegova javna biografija. Trideset godina rada može nestati iza jednog naslova. Stotine dobrih odluka mogu nestati iza jedne greške. Četvrti korak je društvena dozvola za ponižavanje. Kada mediji ili uticajne osobe nekoga dovoljno dugo predstavljaju kao negativca, ostali ljudi počinju osećati da je dozvoljeno vređati ga.
Počinju komentari. Podsmeh. Vicevi. Fotomontaže. Uvrede. Čoveka više ne posmatramo kao ljudsko biće već kao javni objekat na koji svako ima pravo da baci kamen. Tu se dešava veoma opasna psihološka promena. Ljudi koji nikada ne bi prišli nepoznatom čoveku na ulici i rekli mu najgore stvari mogu mu ih bez ikakvog osećaja odgovornosti napisati ispod fotografije. Masa razvodni ličnu odgovornost. Pojedinac sebi kaže: »Pa svi to rade.« Peti korak je izolacija. Kada čovek postane javno problematičan, ljudi oko njega počinju da se povlače. Ne nužno zato što veruju optužbama, već zato što se plaše da i sami ne postanu deo priče. Poslovni partneri prestaju da zovu. Organizatori konferencija biraju nekog drugog.
Prijatelji postaju oprezniji. Ljudi koji su se nekada rado fotografisali sa njim odjednom više nemaju vremena. I tada se događa možda najveća šteta. Javna osuda počinje da proizvodi stvarne posledice. Čovek gubi poslove jer je izgubio ugled, a zatim se gubitak poslova koristi kao dokaz da sa njim zaista nešto nije u redu. Tako nastaje zatvoreni krug. Šesti korak je unutrašnje rušenje. Sve do tada napad dolazi spolja. Ali ako traje dovoljno dugo, čovek počinje napadati samog sebe. Počinje se pitati: možda sam zaista bezvredan? Možda više nikome nisam potreban? Možda je sve što sam radio bilo uzalud? To je trenutak kada reputacioni napad postaje psihološki napad. Čovek više ne gubi samo javnu sliku. Počinje gubiti sopstveni identitet. Zato javno ponižavanje nikada nije bezazleno. I zato postoji ogromna razlika između legitimne kritike i psihološkog uništavanja čoveka.
Novinarstvo mora postavljati pitanja. Javne osobe moraju trpeti viši nivo kritike. Institucije moraju istraživati sumnje. Ali kritika ispituje postupak. Linč uništava čoveka. Kritika pita: »Šta se dogodilo?« Linč kaže: »Mi već znamo ko si.« Kritika ostavlja prostor za odgovor. Linč odgovor pretvara u novi dokaz krivice. Kritika traži činjenice. Linč traži emociju mase.
U eri društvenih mreža postoji još jedan učesnik: algoritam. Algoritmu nije važno šta je istina. Njega zanima šta izaziva reakciju. Bes, strah, skandal i poniženje stvaraju više klikova od smirenog objašnjenja. Zato negativna priča često putuje brže od ispravke. Optužba može imati milion pregleda, a demanti deset hiljada. Iako je istina možda na strani demantija, psihološka šteta je već učinjena. Zbog toga će jedno od velikih pitanja budućnosti biti kako zaštititi ljudsko dostojanstvo u svetu u kojem reputacija može biti uništena za nekoliko sati. Sloboda govora mora ostati temelj slobodnog društva. Ali sloboda govora ne znači slobodu od odgovornosti za posledice naših reči.
Možda je vreme da uvedemo novo civilizacijsko pravilo: pre nego što nekoga javno osudimo, zapitajmo se da li govorimo o njegovom postupku ili pokušavamo uništiti njegov identitet. Jer iza svakog imena na ekranu postoji nervni sistem. Postoji porodica. Postoji čovek koji naveče ostane sam sa svim što je tog dana pročitao o sebi. Postoje ljudi koji su pod pritiskom javnog ponižavanja izgubili zdravlje, odnose, karijeru, a neki i želju za životom. Zato se pravo društvo ne prepoznaje samo po tome koliko slobodno može kritikovati moćne.
Prepoznaje se i po tome da li zna gde prestaje kritika, a počinje dehumanizacija. U budućnosti možda najveća moć neće biti posedovati televiziju, kompaniju ili političku funkciju. Najveća moć biće sposobnost da se oblikuje slika o drugom čoveku. A gde postoji velika moć, mora postojati i velika odgovornost. Jer čoveka možemo ubiti metkom. Ali možemo ga uništiti i rečenicom koja se dovoljno puta ponovi. Razlika je samo u tome što kod ovog drugog često niko ne oseća da je povukao obarač.
Autor: Pink.rs
