Prof. dr Milan Krajnc psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti.
Čovek ima jednu neobičnu osobinu. Može godinama znati da nešto nije dobro za njega, a ipak neće promeniti ništa. Zna da treba da se kreće, ali sedi. Zna da stres uništava zdravlje, ali nastavlja istim tempom. Zna da odnos u kojem živi nije dobar, ali ostaje. Zna da troši više nego što može da plati, ali se ponaša kao da račun nikada neće stići. I onda se jednog dana dogodi nešto dovoljno veliko da više nema izbora. Bolest. Razvod. Bankrot. Gubitak. Tek tada čovek kaže: „Sada moram nešto da promenim.“
Sa planetom radimo gotovo isto. Decenijama govorimo o zagađenju, prekomernoj potrošnji, uništavanju prirodnih sistema, klimatskim promenama, vodi, energiji i načinu na koji gradimo gradove i proizvodimo hranu. Informacija nam ne nedostaje. Nedostaje nam promena ponašanja. I to je mnogo više psihološki nego tehnološki problem.
Ljudi često veruju da ćemo se promeniti kada budemo dovoljno informisani. Nećemo. Da je znanje dovoljno, niko ne bi pušio. Niko ne bi vozio prebrzo. Niko ne bi jedo hranu za koju zna da mu škodi. Niko ne bi ponavljao isti destruktivan odnos deset godina. Čovek se vrlo često ne menja zato što nešto razume. Menja se kada posledica postane jača od navike. Tu dolazimo do klimatskih promena.
Kada čoveku kažemo da će prosečna temperatura planete porasti za određeni broj stepeni, to je za njegov mozak apstraktna informacija. Ali kada mu voda uđe u kuću, kada usev izgori od suše ili kada mesecima nema dovoljno vode, informacija odjednom dobije lice. I tada se nešto menja. Ne zato što je čovek odjednom postao mudriji. Nego zato što više ne može da izbegne posledicu. Priroda nas ne kažnjava.
Volimo da kažemo: „Priroda nam vraća.“ Ali priroda nije sudija. Ona nema potrebu da nas kazni. Ona samo funkcioniše. Kada promenimo jedan deo sistema, menjaju se i drugi delovi. Kada zagrevamo atmosferu, menjaju se uslovi u kojima nastaju vremenski ekstremi. Ne možemo svaku poplavu, požar ili oluju jednostavno pripisati klimatskim promenama, jer pojedinačne katastrofe imaju više uzroka. Ali naučna slika je jasna: zagrevanje planete povećava rizik i intenzitet određenih ekstremnih pojava.
Priroda nam, dakle, ne šalje poruku. Posledica jeste poruka. I ona postaje sve glasnija. Najveći problem nije klima Najveći problem je naša psihologija. Čovek razmišlja kratkoročno. Ako danas imam struju, vodu, hranu i klimatizovan automobil, zašto bih menjao način života zbog problema koji će možda postati ozbiljniji za dvadeset godina? Naš mozak je evolutivno mnogo bolji u reagovanju na lava ispred pećine nego na grafik temperature za 2050. godinu. Zato klimatska politika ima toliko problema. Traži od čoveka da danas nešto žrtvuje zbog koristi koju možda neće odmah osetiti. To je veoma teško prodati biraču.
Političar zna da će čovek mnogo lakše glasati za: „Biće vam bolje sledeće godine.“
nego za: „Moramo danas promeniti način života da bi našoj deci bilo bolje za trideset godina.“
I tu politika pada na najvažnijem ispitu. Ne možemo od građana očekivati odgovornost dok institucije demonstriraju rasipanje. Ne možemo govoriti o održivosti i istovremeno graditi sistem zasnovan na beskonačnoj potrošnji. Ne možemo čoveku govoriti da štedi energiju, a da se državni sistem ponaša kao da resursi nemaju granice. Ljudi mnogo manje slušaju ono što lider govori nego što posmatraju kako lider živi. To je osnovna psihologija autoriteta. Ako želite da promenite društvo, morate prvo pokazati da je promena moguća. Ne kroz zabrane. Kroz model. Čovek mora prvo nešto izgubiti Najtužniji deo ljudske psihologije jeste da često ne cenimo ono što imamo dok to ne počnemo gubiti. Zdravlje. Partnera. Mir. Vodu. Šumu. Čist vazduh. Stabilnu klimu.
Kada je nešto stalno dostupno, mozak ga počinje doživljavati kao nešto što mu pripada. Tek kada nestane, shvatimo njegovu vrednost. Možda je upravo zato klima postala ogledalo naše civilizacije. Ona nam pokazuje da smo tehnološki izuzetno napredovali, ali psihološki još uvek živimo po principu: „Uzeću sada, a posledicama ću se baviti kasnije.“ Problem je što je „kasnije“ počelo dolaziti.
Ne verujem da će čoveka dugoročno promeniti zastrašivanje. Ako ljudima svaki dan govorite da dolazi katastrofa, u početku će se uplašiti. Posle će otupeti. Mozak ne može stalno živeti u alarmu. Zato nam nije potrebna kultura straha. Potrebna nam je kultura odgovornosti.
Ne: „Ako ovo ne uradite, planeta će propasti.“
Nego: „Ovo je naš prostor. Naša voda. Naš vazduh. Naša kuća. Kako želimo da je ostavimo iza sebe?“
To je potpuno druga psihološka poruka. Strah tera čoveka da pobegne. Odgovornost ga tera da ostane i nešto uradi. Čovek voli da govori da mora spasiti planetu. Planeta će najverovatnije preživeti nas. Pitanje je mnogo jednos tavnije: kakve uslove za život želimo ostaviti sebi? Priroda nema ego. Ako joj promenimo uslove, ona će se prilagoditi. Možda bez nekih vrsta. Možda bez nekih šuma. Možda bez nekih obala. Možda i bez načina života na koji smo navikli.
Čovek je taj koji ima problem. Jer želi da se svet menja, a da on sam ostane isti. A to gotovo nikada nije moguće. Možda nam katastrofe govore nešto drugo Ne da smo loši ljudi. Ne da nas priroda kažnjava. Nego da više ne možemo živeti kao da naše odluke nemaju posledice.
Možda su poplave, suše, požari i ekstremne temperature samo najglasniji deo mnogo dublje poruke: sistem je došao do tačke u kojoj se mora promeniti. A kada se sistem dobrovoljno ne promeni, promeni ga realnost. To važi za čoveka. Za kompaniju. Za državu. I za civilizaciju.
Zato pravo pitanje više nije: „Da li se klima menja?“
Pravo pitanje je: „Koliko još posledica moramo doživeti pre nego što promenimo sebe?“
Jer priroda neće pregovarati sa nama. Ona će samo nastaviti da funkcioniše po svojim zakonima. Na nama je da odlučimo hoćemo li ih razumeti pre nego što nas posledice nateraju na to.
