„Ima mnogo obaveza“, „prolazi kroz težak period“, „nije osoba koja pokazuje emocije“ – koliko puta smo opravdali nečije ponašanje samo zato što nismo bili spremni da prihvatimo da se odnos promenio? Psihološka granica između razumevanja i samozavaravanja mnogo je tanja nego što mislimo.
Kada nam je do nekoga stalo, prirodno je da pokušavamo da razumemo njegovo ponašanje. Ne očekujemo da druga osoba uvek bude raspoložena, dostupna ili savršena. Problem nastaje kada razumevanje postane jednosmerna ulica, a mi počnemo da pronalazimo objašnjenja za svaki izostanak pažnje, svaki neispunjeni dogovor i svako obećanje koje se nikada ne ostvari. Umesto da gledamo šta neko radi, počinjemo da se držimo onoga što govori da oseća.
Jedan od najčešćih oblika emocionalnog samozavaravanja jeste uverenje da će se neko promeniti ako mu damo još malo vremena, razumevanja i ljubavi. Čekamo da prođe stresan period, da se završe obaveze ili da ponovo postane osoba u koju smo se zaljubili. Međutim, važno je razlikovati privremenu krizu od obrasca ponašanja. Svako može imati loš period, ali odnos u kojem se samo jedna osoba neprestano trudi vremenom prestaje da bude partnerstvo.
Psihološki gledano, često nam je lakše da opravdamo tuđe ponašanje nego da se suočimo sa mogućnošću da nismo voljeni ili cenjeni onako kako bismo želeli. Kada smo emotivno vezani, skloni smo da umanjujemo neprijatne činjenice, a preuveličavamo male znakove pažnje. Jedna lepa poruka postaje dokaz da je sve u redu, dok se dani neizvesnosti i razočaranja guraju u drugi plan. Tako ne čuvamo nužno odnos – ponekad samo odlažemo suočavanje sa njegovom stvarnošću.
Ljubav, međutim, ne bi trebalo da zahteva neprestano pogađanje, čekanje i analiziranje tuđih postupaka. Ne znači da partner mora svakog dana da dokazuje svoja osećanja velikim gestovima, već da postoji kontinuitet pažnje, poštovanja i zainteresovanosti. Važno je da obe osobe žele da održe bliskost, da razgovaraju o problemima i da preuzmu odgovornost kada povrede jedno drugo. Trud ne mora uvek biti podjednak u svakom trenutku, ali ne može zauvek biti odgovornost samo jedne strane.
Foto: Pixabay.com
Možda je najteži deo emotivnog sazrevanja upravo trenutak kada prestanemo da se pitamo zašto se neko promenio i počnemo da obraćamo pažnju na to kako se osećamo u odnosu koji imamo danas. Razumevanje tuđih slabosti jeste znak empatije, ali ne sme da podrazumeva zanemarivanje sopstvenih potreba. Jer ljubav nije u tome da pronađemo dovoljno dobro opravdanje za nečije odsustvo, već da prepoznamo kada smo postali jedina osoba koja pokušava da održi odnos.
Autor: S.Paunović
