Zajedničke šetnje, filmovi, ručkovi i večeri na kauču mogu biti znak bliskosti, ali kada partneri baš svaki slobodan trenutak žele da provedu zajedno, postavlja se pitanje gde prestaje ljubav, a počinje potreba da se nikada ne bude sam. Granica između zdrave povezanosti i preterane vezanosti ponekad je mnogo tanja nego što mislimo.
Postoje parovi koji gotovo sve rade zajedno. Kada imaju slobodan dan, podrazumeva se da će ga provesti udvoje, a čak i odlazak do prodavnice ili kratka šetnja postaju prilika da budu zajedno. Takva bliskost može biti veoma lepa, naročito kada partneri uživaju u istim stvarima i kada im prisustvo druge osobe donosi mir. U svetu u kojem se ljudi često žale na nedostatak vremena i pažnje, imati nekoga sa kim je čak i običan dan zanimljiv deluje kao privilegija. Nije neophodno stalno tražiti društvo prijatelja ili planirati odvojene aktivnosti da bi veza bila zdrava.
Ipak, postoji razlika između toga da nekoga biramo i toga da ne umemo da zamislimo slobodno vreme bez njega. Ako jedan partner svaki samostalni plan doživljava kao odbacivanje, ako se zbog odlaska na kafu sa prijateljima javlja osećaj krivice ili ako se očekuje da svaki hobi postane zajednički, bliskost može početi da liči na obavezu. U takvoj dinamici čak i sasvim obična želja za nekoliko sati mira može biti pogrešno protumačena kao znak da ljubavi više nema dovoljno. A upravo je mogućnost da kažemo „danas mi treba malo vremena za sebe“ bez straha od svađe važan deo sigurnog odnosa.
Zajedničko provođenje vremena ima i jednu veliku prednost: partneri lakše grade sopstveni svet. Razvijaju male rituale, imaju interne šale, stvaraju uspomene i uče kako da zajedno prolaze kroz svakodnevne probleme. Kada oboje iskreno žele takav način života, mnogo zajedničkih sati ne mora da znači zavisnost niti nedostatak individualnosti. Nekim parovima odgovara dinamičan društveni život, dok drugi najviše vole da vikend provedu kod kuće, kuvaju, gledaju serije ili obavljaju svakodnevne poslove udvoje. Nije presudno koliko vremena provode zajedno, već da li takav raspored odgovara oboma.
Manje očigledna mana stalne zajedničke rutine jeste to što partneri ponekad prestanu da neguju delove sebe koji su postojali pre veze. Prijateljstva se prorede, hobiji postanu sporedni, a lični interesi polako se prilagođavaju zajedničkim navikama. Vremenom se može dogoditi da osoba više ne zna šta bi radila kada partner nije tu ili da nema mnogo tema, iskustava i zadovoljstava koja nisu povezana sa vezom. Odvojen život ne znači udaljavanje, već priliku da svako zadrži sopstvenu radoznalost, prijateljstva i osećaj identiteta. Ponekad upravo nova iskustva stečena odvojeno donose svežinu u odnos i daju partnerima više razloga da razgovaraju kada se ponovo sretnu.
Foto: Pixabay.com
Najbolji pokazatelj zdrave veze je jednostavan: da li partneri provode vreme zajedno zato što to žele ili zato što im je teško da podnesu kada nisu zajedno? U prvom slučaju, zajedništvo je izbor koji obogaćuje život, a u drugom može postati način da se umire strah, nesigurnost ili potreba za stalnom potvrdom ljubavi. Ne postoji univerzalna mera koliko sati par treba da provede zajedno, niti je potrebno veštački uvoditi distancu u odnos koji oboma prija. Važno je da bliskost ne poništava slobodu, da samostalnost ne izaziva sumnju i da dvoje ljudi mogu biti srećni zajedno, a da pritom ne izgube sposobnost da budu dobro i sami.
Autor: S.Paunović
