Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Srpsko-američki odnosi ušli su u fazu strateškog dijaloga koji od Beograda traži kandidovanje oblasti od strateškog interesa. Ako sam u ranijem tekstu tvrdio da je energetska bezbednost prostor gde se interesi Beograda i Vašingtona potpuno preklapaju, danas je jasno da veštačka inteligencija predstavlja drugu takvu oblast , možda i presudniju za narednih pola veka. Razlika je u tome što se ovde greška ne meri cenom gasa, već gubitkom pristupa zapadnom tržištu i tehnologijama, i to trajno.
Veštačka inteligencija nije softver. To je nova industrija i ceo ekosistem , hardver, infrastruktura, podaci, lanci snabdevanja i standardi , a čija je osnovna karakteristika pouzdanost. Kada se bira AI partner, ne bira se dobavljač aplikacije, već se bira strana u tehnološkom svetu koji se upravo deli na dva nekompatibilna bloka.
Ista logika koju sam primenio na izbor partnera za nuklearnu energiju važi i ovde, samo je vremenski horizont kraći i posledice brže. U narednih sto godina daleko je izvesnije da će se Kina nalaziti pod određenim režimom sankcija, izvoznih ograničenja i tehnoloških barijera nego što će to biti slučaj sa SAD ili zapadnim liderima. Ko danas gradi svoju kritičnu tehnološku infrastrukturu na kineskom stubu, taj svesno ugrađuje buduću sankcionu izloženost u temelje sopstvene privrede.
Srpske kompanije dužne su da primenjuju NIS2 i DORA direktive, da razvijaju najsavremenija softverska rešenja na pouzdanoj infrastrukturi i da istovremeno čuvaju intelektualnu svojinu. Ta tri zahteva su međusobno neodvojiva, i sva tri su nespojiva sa osloncem na kineski ekosistem. Korišćenje kineske infrastrukture u savremenim tehnologijama, uključujući veštačku inteligenciju, predstavlja vid ranjivosti koji dolazi sam po sebi ,a kao prirodan rezultat rizičnog odnosa, a ne kao posledica nekog pojedinačnog incidenta. Kina je svetski lider u korporativnoj špijunaži. Prisustvo kineskih softvera, IT tehnologija i partnerstava sa naučno-tehnološkim institucijama otvara opravdanu sumnju svakome ko poznaje kinesku globalnu praksu.
Tome treba dodati i stratešku činjenicu koja se često prećutkuje: Kina i dalje zaostaje za zapadnim AI liderima. Oslanjanje na ekosistem koji je istovremeno i bezbednosno upitan i tehnološki sekundaran nije neutralan izbor , to je dvostruki gubitak.
Bilo bi intelektualno nepošteno prećutati argumente druge strane, jer strateška odluka koja ne izdrži unakrsnu proveru nije strategija nego želja. U prilog saradnji sa Kinom navode se stvarne stvari: brža isporuka, niža cena, spremnost na transfer bez političkih uslova, pristup kapitalu i infrastrukturi bez birokratskih prepreka evropskog tipa. Za privredu koja hoće rezultat sada, to su ozbiljni argumenti. Kineska ponuda je, kratkoročno, jeftinija i lakša. Ali strateška odluka se ne meri kvartalno. Protiv saradnje govori sve ono što se ne vidi u trenutku potpisivanja, ranjivost na korporativnu špijunažu i eksfiltraciju podataka, nekompatibilnost sa NIS2, DORA i Aktom EU o veštačkoj inteligenciji, buduća sankciona izloženost, i što je najvažnije zaključavanje u ekosistem iz kojeg je izlazak skup, spor i politički skupji što je kasniji. Jeftina infrastruktura koja vas isključuje sa tržišta od 500 miliona potrošača nije jeftina. To je najskuplja moguća infrastruktura, samo se račun ispostavlja kasnije.
Kada se dve kolone saberu, zaključak nije uravnotežen, on je asimetričan. Prednosti kineske saradnje su realne ali kratkoročne i zamenljive; rizici su strukturni, trajni i teško reverzibilni.
Srbija ne treba da bira Kinu ili Zapad zato što joj neko to nalaže, već zato što jedan od ta dva puta vodi ka statusu koji Srbija zaista može da dostigne. Vreme je da srpske kompanije iz pozicije podizvođača pređu u status proizvođača. Srbija ima realan potencijal da bude regionalni lider u IKT uslugama i pouzdanim tehnološkim rešenjima , ali samo unutar ekosistema koji joj to dozvoljava. Kineski model podizvođaču nudi posao; zapadni model proizvođaču nudi tržište i standard. Za zemlju koja hoće da se popne na lestvici vrednosti, to nije ravnopravan izbor.
Ovo više nije akademska rasprava. Reakcije su stigle, i stigle su istovremeno iz Amerike i Evropske unije. Poruka dve najvažnije adrese za srpsku budućnost je, dakle, ista, da izbor kineskog AI ekosistema nije tehnička odluka nabavke, već politički akt sa dugoročnim posledicama po tržišni pristup i evropske integracije. Vašington je pokrenuo inicijativu Pax Silica i „Izjavu o mogućnostima veštačke inteligencije" kao prirodan okvir kome bi Srbija treba što je pre moguće da pristupi. U ranijem tekstu napisao sam da danas investiranje u odnose sa Rusijom predstavlja vid neprihvatljivog geopolitičkog troška. Isti princip primenjujem i ovde, bez ublažavanja, strateško vezivanje za kineski AI ekosistem predstavlja neprihvatljiv geopolitički trošak, i to trošak koji se ne plaća odjednom, već se akumulira svakom novom ugrađenom komponentom, svakim potpisanim memorandumom i svakom naučno-tehnološkom vezom.
Veštačka inteligencija je oblast u kojoj se strateške odluke danas pretvaraju u tržišni položaj sutra. Srbija ima priliku da bude proizvođač pouzdane tehnologije unutar zapadnog standarda, a ne podizvođač zaključan u ekosistem koji je i bezbednosno rizičan i tehnološki drugorazredan. Sve ostalo je oblik lažne dileme i odsustvo sposobnosti da se donesu strateške odluke bez konsultovanja sa drugim zainteresovanim međunarodnim akterima.
