Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Veštačka inteligencija nije samo softver to je u potpunosti nova industrija koja menja odnose upotrebe resursa, znanja i tehnologija. Ključno je pitanje da li će AI uništiti ljudska radna mesta? Mišljenja sam da će uticati podjednako koliko su na to uticale parna mašina i električna energija. Ljudska aktivnost se prilagođava novim tehnološkim okvirima, ne nestaje pred njima. Međutim, AI industrija je više od običnog alata to je infrastruktura umrežena sa lancima snabdevanja, regulativama, i, najvažnije, zavisna od dostupnosti ključnih tehnologija: čipova i grafičkih kartica.
U tom kontekstu, Srbija u odnosu na svoju veličinu i BDP beleži istorijski iskorak ka primeni veštačke inteligencije. Zemlja je 2021, kao prva u regionu, dobila superkompjuter vredan oko dva miliona evra (tehnologija američke Nvidije, isporuka francuskog Evidena), a od 2025. gradi drugi, vredan 50 miliona evra, u okviru međudržavnog sporazuma sa Francuskom I to sa sa 300 GPU jedinica i 25 petaflopsa snage. Oba sistema dele istu odliku, tehnoloigija je na američkim čipovima. Nabavljamo američke kartice i arhitekturu, i to nije slučajnost , to je jedini realan put, jer takva tehnologija van SAD-a i njegovih bliskih partnera praktično ne postoji na traženom nivou pouzdanosti.
Ekonomska slika samo potvrđuje pravac. Izvoz srpskih IKT usluga dostigao je 2025. godine 4,55 milijardi evra, uz suficit od 3,53 milijarde — a prema podacima privredne komore i sektorskih udruženja, čak devet od deset evra tog izvoza ide na tržište Sjedinjenih Američkih Država. Današnja konkurentnost u IT sektoru nije pitanje inženjerskog znanja jer toga imamo u izobilju, već pitanje pouzdanosti. Pre svega zaštite intelektualne svojine i celog lanca snabdevanja, od infrastrukture na kojoj se radi, preko softvera i licenci, do internih bezbednosnih procedura. Srbija nije izolovano ostrvo, već duboko inkorporiran entitet u zapadni regulatorni IT ekosistem. Praktično sve domaće IT kompanije koje posluju na zapadnom tržištu dužne su da primenjuju zapadne procedure i regulativu, bez obzira na to što ih Srbija formalno još nije usvojila kao sopstveni zakon.
Podsetiću i da je Srbija, još u prvom mandatu Donalda Trampa, pristupila američkoj koaliciji za čistu 5G mrežu. Zato spoljnopolitičko balansiranje, kada je reč o IT industriji, treba ostaviti po strani , izbor partnera u ovom sektoru mora biti strogo ekonomski, ne simetrično geopolitički.
Ponude koje stižu iz Rusije i Kine, u poređenju sa ovim tempom i standardom, predstavljaju platformu mogućnosti koja više priliči zemljama trećeg sveta. Svaki korak približavanja institucijama iz Rusije i Kine u ovoj oblasti direktno kompromituje lanac snabdevanja srpskih kompanija, a strah od krađe intelektualne svojine, sajber-špijunaže i sabotaže proizlazi upravo iz kompromitacije samog lanca, ne iz mašte. Ta ranjivost postoji i onda kada ne nastupi vidljiva šteta. Podsetimo, Srbija je još 2020. godine potpisala memorandum sa Rusijom o saradnji u oblasti satelitskog osmatranja Zemlje i „inteligentnih servisa“ , a ovog jula, u Šangaju, postala je jedna od 29 zemalja osnivačica kineske Svetske organizacije za saradnju u oblasti veštačke inteligencije (WAICO), u društvu Rusije, Belorusije, Kube i Severne Koreje, ali bez ijedne velike zapadne demokratije. Ne treba nam trojanski konj , ni u stvarnom, ni u figurativnom smislu kada vrata otvaramo sami, dobrovoljno.
Kada je reč o Kini, situacija je još izraženija jer svaka institucionalna, infrastrukturna ili naučna veza znači ranjivost, a boravak u istom tehnološkom okruženju sam po sebi predstavlja rizik. Zaštititi ceo lanac snabdevanja u takvim uslovima nije moguće. Kina je najveći kradljivac intelektualne svojine na svetu, i to nije pitanje uverenja, već dokumentovanih činjenica. Razvijati softver na infrastrukturi vodećih kineskih tehnoloških giganata više nije prihvatljiv standard korporativne bezbednosti ,a nije zabranjeno, ali svesno znači odricanje od zapadnog tržišta. A Kina, uostalom, nije tržište za naše IT usluge, dok je Rusija ograđena sankcijama. Jedino logično rešenje ostaje upućenost na Zapad, odnosno na Sjedinjene Države.
Kroz partnerstvo sa Amerikom, Srbija ima priliku da stvara nova radna mesta i da od podizvođača postane proizvođač , a ako se to poveže i sa vojnom industrijom, dobijamo perspektivu snažnog regionalnog tehnološkog čvorišta. Kapacitete imamo, pet naučno-tehnoloških parkova, brojne IT habove i tehničke fakultete koji godišnje proizvode stotine novih stručnjaka.
Naša komparativna prednost treba da bude pouzdanost infrastrukture i lanca snabdevanja koji upravo pouzdanošću postaje lanac vrednosti. Zato svako ponuđeno partnerstvo u ovom osetljivom sektoru mora biti pažljivo analizirano, suvišno je dodatno naglašavati da Srbija izvozi neuporedivo više IT usluga nego što iznosi vrednost celokupnog izvoza u Rusiju i Kinu zajedno.
Da bi očuvala tu prednost u svetu oštre konkurencije, Srbija treba bez odlaganja da pristupi svim američkim inicijativama i regulatornim okvirima u oblasti veštačke inteligencije, i da nastavi rad na usklađivanju sa aktima Evropske unije uz jasnu ogradu da, dok ne postane članica Unije, prednost u tehnološkom polju treba dati američkoj regulativi. Istočnim partnerima, pak, treba jasno poručiti, dok ne otvore svoje tržište za naše proizvode, nemamo razloga da učestvujemo u deklarativnim, pretežno propagandnim aranžmanima koji direktno ugrožavaju našu IT industriju i dovode u pitanje bezbednost poslovnog okruženja za IT.
Autor: Pink.rs
