Dragan Marinković je od novembra 2019. radio kao vozač autobusa u Nemačkoj, na liniji do Pariza. Zbog slabosti koju je osetio, a sumnjajući da je zaražen, posao je ostavio i iz Minhena se uputio ka Srbiji.

U Beogradu ga je sačekala supruga, a po dolasku je i počela bitka sa virusom. 

Marinković je nulti pacijent iz Obrenovca, a ujedno i prvi Obrenovčanin koji je uspeo da pobedi Kovid-19. Njegova borba nije bila nimalo laka: tokom 22 dana prošao je kroz Infektivnu klinuku, bolnicu KBC „Dragiša Mišović“, a nekoliko dana proveo je i u privremenoj bolnici na Sajmu.

- Prve simptome osetio sam 5. marta. Dobio sam povišenu temperaturu, popio sam lek za snižavanje i nastavio da vozim na relaciji Minhen-Pariz, prelazeći svaki dan 950 kilometara. Temperatura nije nestajala ni drugog, ni trećeg dana, a onda su počeli bolovi u mišićima i umor. To je trajalo danima, a lekari na zdravstvenoj kontroli na granici između Francuske i Nemačke mi nisu ništa pronašli, iako sam očekivao suprotno – priča Marinković.

Kaže da nije imao apetit, a imao je i jako čudan simptom: prema hrani je osećao čak i gađenje. 

- Na tom graničnom prelazu su mi rekli da sam dobro, ali sam ja počeo da sumnjam i samo sam želeo da se vratim u Srbiju, jer nisam imao poverenja u tuđe lekare. Hteo sam da sam u svojoj zemlji, pa makar i umro u njoj – priča Dragan.  

Kaže da je po dolasku mogao da stoji na nogama, a onda je pozvao hitnu službu.

- Zvao sam lekare u hitnoj službi u Obrenovcu. Lekarka mi je rekla da me supruga doveze u Dom zdravlja, da imam rukavice i masku i da će doktori doći po mene. Sproveli su me u izolaciju, gde su mi pronašli upalu pluća i da hitno moram u Infektivnu kliniku. Osetio sam lupanje u grudima, falilo mi je vazduha - priča Dragan i dodaje da se malo uplašio.

Nakon tri dana lečenja na Infektivnoj, prebačen je 19. marta u KBC "Dragiša Mišović".

Tu su bili smešteni ljudi kojima je bilo baš teško, teško su disali, koristili su kiseonik. Bili su tu i mladi momci od dvadeset i kusur godina, koje su dovozili u kolicima jer nisu mogli da stoje na nogama. Jedan čovek je rekao čak da više ne može da izdrži... Potom su me prebacili na Beogradski sajam. Tamo uopšte nisu loši uslovi i ljudi moraju da znaju da se tamo ne umire. Tamo su mi uradili još dva testa, 4. potom i 5. aprila.

Prema njegovim rečima, srećan je što nikoga nije zarazio, budući da se odmah javio lekarima, ali i zato što je pobedio ovaj smrtonosan virus.

- Mnogo sam srećan što nisam nikoga zarazio, ni kolege, ni porodicu. Da jesam, sa tim ne bih mogao da živim! I uvek ponavljam, nije sramota pasti, sramota je ne ustati. Osećam se sada kao pobednik - rekao je on i zahvalio svim lekarima koji su brinuli o njemu.

<