Prof. dr Milan Krajnc je psiholog sistemskih rizika i kriznog odlučivanja, specijalista za otkrivanje bezbednosnih rizika i profilisanje, objavio je novi autorski tekt koji prenosimo u celosti Kada govorimo o muslimanskom svetu, često pravimo istu grešku: pokušavamo da ga razumemo isključivo kroz politiku, ekonomiju, ratove, migracije i bezbednost.
Međutim, čovek nije samo političko ili ekonomsko biće. On je pre svega psihološko biće. Njegove odluke veoma često ne određuje ono što poseduje, već ono što veruje da jeste. Upravo zato je religija jedan od najmoćnijih faktora globalne psihologije. Islam danas praktikuju ljudi različitih jezika, kultura, političkih sistema i životnih stilova. Musliman iz Bosne nije isti kao musliman iz Saudijske Arabije, Indonezije, Francuske, Irana ili Sjedinjenih Američkih Država.
Zbog toga je pogrešno govoriti o jedinstvenoj „muslimanskoj psihologiji“. Ali postoji nešto što je psihološki veoma važno: kada vera postane centralni deo identiteta čoveka, napad na njegovu veru može biti doživljen kao napad na njega samog. Upravo tu počinje prostor koji savremeni svet često nedovoljno razume. Vera nije samo skup verskih pravila. Ona može biti porodica, tradicija, istorija, osećaj pripadnosti, moralni okvir i odgovor na pitanje: ko sam ja? Čovek može promeniti posao, državu ili političko mišljenje, ali kada je religija duboko povezana sa njegovim identitetom, odricanje od nje može psihološki izgledati kao odricanje od samoga sebe. Zato svaki ozbiljan razgovor o muslimanskom svetu mora početi poštovanjem te činjenice. Istovremeno moramo napraviti jasnu razliku između vere i političke ideologije. Islam nije isto što i islamizam.
Musliman nije isto što i ekstremista. Religioznost nije isto što i radikalizacija. Milioni muslimana širom sveta svakodnevno žive mirno, rade, odgajaju decu, bave se naukom, umetnošću, biznisom i javnim životom. Njihova vera sama po sebi nije problem. Problem nastaje onda kada neko religiju počne koristiti kao instrument političke moći, kontrole ili opravdavanja nasilja. Psihološki mehanizam radikalizacije veoma je zanimljiv. Najpre čoveku date identitet. Kažete mu ko je i kojoj grupi pripada. Zatim mu pokažete drugu grupu i objasnite da ga ona ugrožava. Nakon toga mu ponudite zaštitnika. Tako se postepeno stvara psihološka podela sveta na „nas“ i „njih“. Radikalizacija zato veoma retko počinje oružjem. Ona počinje pričom. Počinje osećajem nepravde, poniženja, ugroženosti ili nepripadanja. Kada čovek dobije jednostavan odgovor na složeni svet, postaje lakša meta manipulacije. To nije fenomen karakterističan samo za muslimanski svet. Isti mehanizam možemo pronaći u ekstremnom nacionalizmu, političkim sektama, rasizmu, revolucionarnim pokretima i drugim oblicima kolektivnog ekstremizma.
Uvek postoji isti psihološki obrazac: „mi smo dobri, oni su loši, oni nas ugrožavaju, zato imamo pravo da se branimo svim sredstvima“. Posebno važan pojam u mnogim tradicionalnim društvima jeste pripadnost zajednici. Zapadna kultura poslednjih decenija sve snažnije naglašava individualizam. Čoveku govori: budi ono što želiš, pronađi sebe, ostvari svoje ciljeve. Tradicionalne kulture mnogo češće poručuju nešto drugo: ti pripadaš porodici, zajednici, tradiciji i istoriji. Tvoja odluka nije samo tvoja, jer utiče na čast i položaj čitave porodice. Nijedan od ova dva modela sam po sebi nije nužno dobar ili loš. Problem počinje onda kada se međusobno sudare. Čovek koji dolazi iz kolektivističke sredine može zapadni individualizam doživeti kao moralni haos i gubitak vrednosti. Čovek odrastao u individualističkoj kulturi može snažnu tradicionalnu zajednicu doživeti kao ograničenje lične slobode. Ako nijedna strana ne razume psihologiju one druge, nastaju strah, nerazumevanje i konflikt. Zato integracija nije pitanje toga da čovek zaboravi odakle dolazi. Integracija znači da može sačuvati svoju veru, kulturu i tradiciju, ali istovremeno prihvatiti zajednička pravila društva u kojem živi. Sloboda veroispovesti znači pravo čoveka da veruje, ali i pravo drugoga da veruje drugačije ili da ne veruje uopšte.
Država ne sme određivati šta čovek mora verovati, ali isto tako nijedna religijska zajednica ne može biti iznad zakona države. To je granica između lične vere i političke moći. Posebno osetljivo pitanje predstavlja odnos religije prema ženama, porodici, obrazovanju i ličnim slobodama. I tu moramo biti veoma pažljivi. Nije svaka tradicionalna odluka automatski prisila. Žena može slobodno izabrati tradicionalan način života i takav izbor mora biti poštovan. Ali ključna reč je slobodno. Onog trenutka kada čovek nema pravo izbora, više ne govorimo o tradiciji nego o kontroli. Isto važi za brak, obrazovanje, način oblačenja, izbor partnera i odnos prema drugim društvenim grupama. Sloboda vere mora podrazumevati i slobodu pojedinca unutar same verske zajednice. Globalna psihologija zato ne sme pitati koja je vera bolja ili gora. To nije njena uloga. Ona mora pitati kako vera utiče na identitet, ponašanje, društvenu stabilnost i političke odluke. Mora pokušati razumeti šta se događa sa čovekom kada se njegov lični identitet potpuno spoji sa kolektivnim identitetom zajednice. Najopasniji trenutak nastaje kada čovek prestane razmišljati kao pojedinac i počne verovati da je svaka odluka njegove grupe automatski ispravna. Tada odgovornost nestaje. Čovek više ne kaže: „ja sam ovo učinio“. Kaže: „mi smo morali“.
Upravo takav psihološki prelaz omogućio je mnoge tragedije kroz istoriju. Zato savremeni svet mora istovremeno braniti dve stvari: pravo čoveka na identitet i pravo čoveka na individualnu slobodu. Jedno bez drugog ne funkcioniše. Ako čoveku oduzmemo identitet, stvaramo frustraciju i otpor. Ako mu dozvolimo da u ime identiteta oduzima slobodu drugima, stvaramo paralelne sisteme moći. Stabilna društva moraju pronaći ravnotežu. Iskustvo demokratskih država pokazuje da ljudi veoma različitih religija i kultura mogu živeti zajedno ako postoji jasan zajednički pravni okvir. Čovek može biti musliman, hrišćanin, Jevrejin, budista ili ateista i istovremeno biti lojalan državi u kojoj živi. Vera i građanski identitet ne moraju biti neprijatelji. Naprotiv, mogu se dopunjavati ako država štiti slobodu pojedinca, a religija ostaje stvar ličnog izbora i duhovnosti. Najveća greška koju danas možemo napraviti jeste da muslimanski svet posmatramo kao jednu homogenu masu. Time upravo činimo ono što rade ekstremisti: brišemo individualnost i čoveka svodimo na grupu.
Mnogo je korisnije razumeti psihološke procese koji se događaju unutar različitih društava. Siromaštvo, rat, osećaj poniženja, odsustvo perspektive, autoritarni sistemi, porodična struktura, obrazovanje, migracije i religija zajedno stvaraju psihološki kontekst u kojem čovek donosi odluke. Nijedan pojedinačni faktor ne objašnjava sve. Svet će u narednim decenijama postajati sve više povezan, ali istovremeno i sve više psihološki podeljen. Ljudi će sve snažnije tražiti odgovor na pitanja: ko sam, gde pripadam i ko me štiti? Upravo zbog toga će identitet postati jedno od najvažnijih političkih i bezbednosnih pitanja našeg vremena. Najbolji odgovor na taj izazov nije borba protiv vere. Najbolji odgovor je društvo koje može čoveku ponuditi pripadnost, dostojanstvo i slobodu bez potrebe da mu kaže koga mora mrzeti. Jer vera može čoveku dati smisao, snagu i moralni okvir.
Ali kada neko od vere napravi sredstvo za podelu sveta na prijatelje i neprijatelje, ona prestaje biti samo pitanje Boga i postaje pitanje moći. Globalna psihologija nas zato uči jednostavnoj, ali veoma važnoj stvari: svet neće postati stabilniji zato što ćemo svi verovati isto. Stabilniji će postati onda kada budemo sposobni da razumemo zašto drugi veruju drugačije, a ipak jasno postavimo granicu tamo gde vera počinje ugrožavati slobodu drugog čoveka. Jer čovek ima pravo na svoju veru, svoju tradiciju i svoj identitet. Ali niko nema pravo da svoj identitet pretvori u vlast nad drugim čovekom.
