Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Alternativa za Nemačku osvojila je 43,8 odsto glasova u Saksoniji-Anhaltu 6. septembra i tako ostvarila najbolji rezultat u svojoj istoriji na pokrajinskim izborima i najbolji učinak ijedne stranke u toj pokrajini otkako je 1990. osnovana.
Naslovi širom Evrope najavili su prelom. A ipak, ono što se dogodilo u Magdeburgu govori podjednako o granicama moći ove stranke koliko i o njenom usponu. Osvojiti najviše glasova i doći na vlast u Nemačkoj nisu iste stvari, i ta razlika nije stvar trenutnog raspoloženja birača. Ona je ugrađena u samu konstrukciju Savezne Republike.
Saksonija-Anhalt je istočnonemačka pokrajina od oko dva miliona stanovnika, opterećena deindustrijalizacijom, odlivom mladih i osećajem da je zapad zaboravlja . Samim tim plodno tlo za protestni glas. AfD je više nego udvostručio rezultat iz 2021, kada je imao 20,8 odsto, i pobedio u 38 od 41 izborne jedinice. Hrišćanski demokrati su prepolovljeni, sa 37,1 na 17,2 odsto. Iza njih su ostali socijaldemokrati sa 9,3, Zeleni sa 8,9, Levica sa 8,6 i BSW sa 5,3 odsto. Presudan je, međutim, jedan broj koji se u trijumfalnim naslovima lako izgubi: AfD je osvojio 39 od 83 mandata, tri manje od 42 koliko je potrebno za većinu. Rekord, ali bez ključa vlasti. Postoje najave da će se koalicija sklopiti sa levo orijentisanim BSW-om, što će dovesti do na izgled nespojivog spoja da se ekstremno desni i ekstermno levi okupe oko formiranja vlasti.
Vredi zastati i kod odnosa anketa i konačnog ishoda, jer on otkriva nešto o samom sistemu. AfD je nadmašio i sopstvene visoke projekcije , pred izbore su ga ankete izbacivale između 39 i 42 odsto. Hrišćanski demokrati su, naprotiv, pali ispod svojih ionako slabih brojki. A socijaldemokrati i Zeleni nadmašili su očekivanja i sigurno ušli u skupštinu. To nije slučajnost. Kako su ankete nagoveštavale da bi AfD mogao dohvatiti samostalnu većinu, pred glasanje su pokrenute kampanje za taktičko glasanje: biračima se poručivalo da podrže socijaldemokrate i Zelene kako bi ovi prešli prag od pet odsto i time AfD-u uskratili apsolutnu većinu mandata. Ishod pokazuje da je taj mehanizam delom uspeo. Suočen s pretnjom, sistem se sam korigovao i to je prva pouka Magdeburga. Demokratija nije dizajnirana za nepoštene utakmice, I odsustvo dobre vere. Dovoljno je pogledati američki Ustav pa zaključiti da su očevi osnivači predviđali vrhunske vreline predsedničkih kandidata I nisu ni razmišljali o izazovima današnjice kao mogućim teorijskim konstruktom.
Sa čime je AfD izašao pred birače? Sa manifestom od 258 strana koji sama stranka opisuje kao nacrt za ostatak Nemačke. U njegovom središtu je remigracija odnosno masovne deportacije; slede razdvajanje dece izbeglica u školama, konzervativni zaokret škola i kulturnih ustanova, ukidanje statusa ratnih izbeglica za Ukrajince i otvoreno proruska spoljnopolitička orijentacija, uz redovne posete funkcionera Moskvi. Problem je što se najveći deo toga ne može sprovesti odande odakle je stranka dobila mandat. Migraciona politika je stvar saveznog zakonodavstva; pokrajini ostaju policija, škole i kultura koje su stvarne, ali uske poluge. Manifest je zato pre svega poruka i proba pred savezne izbore, a ne plan vlade koji čeka na sprovođenje u pokrajini od oko 2 miliona stanovnika.
Nemačka ne poznaje model u kome pobednik nosi sve; vlada se sastavlja od koalicije koja drži većinu mandata. Stranka može biti ubedljivo prva, a da ne vlada, prosto zato što joj treba partner , a AfD partnera nema. Sve ostale relevantne stranke drže zaštitni zid, Brandmauer (na nemačkom protivpožarni zid). Načelno odbijanje svake koalicije i formalne saradnje sa AfD-om. Za hrišćanske demokrate to nije puka retorika, nego odluka stranačkog kongresa, potvrđivana na saveznom i na pokrajinskom nivou, i kancelar Merc ju je ponavljao više puta.
Magdeburška računica to čini opipljivim. AfD i BSW zajedno drže 44 mandata , ali i blok hrišćanskih demokrata, socijaldemokrata, Zelenih, Levice i BSW-a takođe ima 44. Pošto nijedna demokratska stranka ne želi u vladu sa AfD-om, njegovih 39 mandata ostaje izolovano: dovoljno za najjaču opoziciju, nedovoljno za vlast. Isti obrazac vlada i na saveznom nivou. Čak i kada AfD vodi u nacionalnim anketama sa oko 27 do 28 odsto, ispred hrišćanskih demokrata na dvadesetak, taj procenat se bez saveznika ne pretvara u kancelarsku fotelju. Kancelara bira Bundestag apsolutnom većinom, a stranka bez partnera tu većinu ne može sklopiti ma koliko glasova ponela.
Na to se nadovezuje i institucionalna brana. Pokrajinski ogranci AfD-a, među njima i onaj u Saksoniji-Anhaltu, od 2023. nose oznaku potvrđene desno-ekstremističke organizacije. Savezna klasifikacija istog stepena, doneta u maju 2025, osporena je pred sudom , a Upravni sud u Kelnu je krajem februara 2026. privremeno zabranio njenu upotrebu dok spor traje. Uporedo, u Bundestagu postoji međustranačka inicijativa da se pred Ustavnim sudom pokrene postupak zabrane stranke. Ishod je neizvestan i sam po sebi sporan, ali već i to što se o njemu ozbiljno raspravlja pokazuje koliko mehanizama samoodbrane sistem u Nemačkoj poseduje, a kojih većinski modeli nemaju. Sa druge strane demokratija ima obavezu da adresira pitanja ekstremizma i objasni građanima zbog čega će AfD biti zabranjen. Ekstremizam i fanatizam nisu politika već obmana.
Pretenziju AfD-a na vlast dodatno opterećuje ono što se poslednjih godina otkrilo o vezama dela njenog vrha sa autoritarnim režimima sa Istoka. Najteži, sudski dokazani slučaj tiče se Kine, naime u septembru 2025. sud u Drezdenu osudio je Jiana G., nekadašnjeg saradnika evroposlanika AfD-a Maksimilijana Kraha, na četiri godine i devet meseci zatvora zbog špijunaže za kinesku obaveštajnu službu. On je prosleđivao više od 500 dokumenata iz Evropskog parlamenta i uhodio kineske disidente. Sam Krah je pod zasebnom istragom za pranje novca i mito iz kineskih izvora, zbog čega mu je Bundestag ukinuo imunitet. Ruska nit vodi ka Petru Bistronu, jednom od prepoznatljivih lica stranke, osumnjičenom da je od proruskog portala Voice of Europe , mreže povezane s Putinovim saveznikom Medvedčukom primao gotovinu i kriptovalute za zastupanje ruskih interesa u Bundestagu. Portal je zabranjen u Evropskoj uniji, istrage teku, a Peking i Moskva optužbe odbacuju. Upravo tim činjenicama lider bavarskih hrišćanskih socijalista Markus Zeder dao je sadržaj kada je na skupu Gillamoos, 7. septembra, pobedu AfD-a nazvao antiizborom i osudio njen, kako je rekao, naivni proruski populizam.
U toj istoj besedi Zeder je pogodio i unutrašnju protivrečnost AfD-ove poruke. Dok stranka govori o remigraciji, hiljade ljudi sa Zapadnog Balkana, iz Turske i drugih krajeva drže nemački sistem zdravstva i nege kao sestre, negovatelji, lekari i zanatlije. Nemačka je udvostručila kvotu za radnike sa Zapadnog Balkana na 50.000. Politika koja bi udarila upravo po onima o kojima privreda zavisi ne rešava nemačke probleme, nego ih produbljuje. Jer Nemačka se ne urušava, ona je u krizi tek po sopstvenim, izuzetno visokim merilima. Nezaposlenost je 3,8 odsto po evropski usklađenoj metodologiji, naspram oko pet odsto proseka OECD-a, mada po nacionalnoj definiciji dostiže 6,3 , a što je najviše za skoro zadnjih dvanaest godina. Zemlja i dalje ima jedan od najvećih trgovinskih suficita na svetu, najniži odnos duga prema bruto proizvodu u grupi G7, oko 62 odsto, i dominira svetom skrivenih šampiona, specijalizovanih srednjih preduzeća koja su globalni tržišni lideri. Reč je o privremenoj krizi koju populisti vešto koriste, a čiji pravi lek nije ono što AfD nudi, nego ozbiljno ulaganje u energetiku, infrastrukturu i industriju.
Za nas u Srbiji ova epizoda nije daleka nemačka tema. Uspon antievropskih i proruskih opcija u samom srcu Unije lako se čita kao ohrabrenje za slične glasove kod kuće, a takvo čitanje je pogubno. Antievropska politika za državu koja tek pregovara o članstvu nije stvar simbolike, nego novca i vremena. Svako udaljavanje od evropskog kursa dodatno otežava i usporava pristupni proces, a taj zastoj se meri milijardama. Državama poput Srbije nije u interesu ni ekonomska, ni bezbednosna kriza u Evropi, a još je pogubnije ukoliko bi evropom vladali oni čija je politika dezintegracija Evropske unije.
Razlika je konkretna. Kao kandidat, Srbija koristi pretpristupnu pomoć iz instrumenta IPA, iz kojeg je za sve korisnike u periodu 2021-2027. opredeljeno oko 14 milijardi evra , Srbiji to donosi reda veličine nekoliko stotina miliona godišnje. Tek članstvom, međutim, otvaraju se kohezioni i strukturni fondovi, dostupni isključivo članicama, koji manje razvijenim državama znače blizu dva odsto bruto proizvoda godišnje. Za Srbiju bi to danas bilo blizu milijardu evra na godišnjem nivou , višestruko iznad onoga što sada prima. Poljska je najjasniji primer. Pristupni i potom kohezioni novac preobrazili su njenu infrastrukturu i privredu. Svaka godina odlaganja članstva zato nije samo diplomatski zastoj, nego propuštena milijarda sredstva za puteve, mreže, nova radna mesta, škole i bolnice koja članica prima, a kandidat ne. Kada se antievropski populizam analizira kao pozitivan ishod poželjan za Srbiju to znači da se suštinski ignoriše realnost. Povoljna okolnost je što se u redovima CDU i CSU sve glasnije govori o uzrocima koji su doveli do uspona AfD-a, promeni tehnologije političkog delovanja i pristupanju onim biračima koje je AfD privukao. Koliko je buka AfD-a zamaglila racionalno promišljanje desno orijentisanih Nemaca pokazuju neoborive činjenice. Liderka Alis Vajdel živi u istopolnoj zajednici, ima dvoje usvojene dece, njena partnerka je iz migrantske populacije dok Nemačkim građanima nudi državu bez svega onoga što čini njen svakodnevni život. Nemački politički establišment je pred dvojakim izazovima, sa jedne strane mora sačuvati otpornost demokratije, dok sa druge strane mora dizajnirati političke kampanje koje daju odgovore na pitanja koja brinu građane. Talas desnog populizma je očekivan ciklus u vremenu potpune retardacije znanja. Oni koji zagovaraju religioznost religiju ne traže u crkvama i svetim spisima starim više hiljada godina, već tu prazninu popunjavaju tuđim interpretacijama, vrlo upitnog doktrinarnog temelja, do koga dolaze onim najlakšim načinom – internetom. Istorija više nije pitanje izdvojenog vremena za čitanje već akcija od nekoliko klikova računarskim mišem. Državništvo nije veština, vrlina i posvećenost već autoritarna interpretacija efikasnosti bez suštine. Informisanje nije saznanje nego potvrda unapred zasnovanog stava. U takvim uslovima se menja politički pejzaž koji traži delotvorne ali etičke odgovore sa kojima se suočava danas Nemačka, a sutra možda Francuska ili ko zna koja druga zapadna demokratija.
