Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Dvadeset petog juna, prilikom radne posete Bliskom istoku, državni sekretar Marko Rubio je kazao: „Nije bilo dogovora na Aljasci“.
Ova izjava stavila je tačku na dugotrajnu rusku manipulaciju koja traje od 15. avgusta 2025. godine. U potpunosti diskreditovani Sergej Lavrov požurio je da objavi u to vreme da je dogovor postignut, a sada preispituje nepostojeći „duh Enkoridža“. Duhovi su relativne pojave i njihovo postojanje zavisi od toga da li u njih verujete ili ne verujete.
Ovaj ruski unilateralni dogovor, kojim je projektovana slika o podeli sveta između SAD i Rusije, počeo je da isparava već u proleće 2026. godine. Od teze da je predsednik Tramp „izdao“ Ukrajinu, prihvatio Putinove zahteve i napravio ustupke – nije se dogodilo ništa slično. Rusija je pretrpela nekoliko geopolitičkih poraza od famoznog sastanka u vojnoj bazi Elmendorf-Ričardson. Ruski saveznik Maduro uhapšen je 3. januara 2026. godine, dok je 28. februara sa lica zemlje zbrisan ceo državni vrh Islamske Republike Iran. Tradicionalna ruska zona uticaja, poput Jermenije, nepovratno se udaljava od Moskve. Vremenom je postalo očigledno da nikakvog „dogovora“ na Aljasci nije bilo. To nije smetalo ruskoj propagandi da svoje geopolitičke poraze oblikuje teorijama zavere. Od teze „Sirija za Ukrajinu“, stiglo se do teza „Venecuela za Ukrajinu“, pa „Iran za Ukrajinu“, i na kraju je od svega ostao nekakav imaginarni „Duh Enkoridža“.
Devetog februara 2026. godine, glasnogovornik Kremlja je izjavio: „Jasno je da su dogovori postignuti u Enkoridžu fundamentalni. I upravo ti dogovori mogu pokrenuti proces rešavanja sukoba i omogućiti napredak“, rekao je Peskov. Ruskoj diplomatiji se više ne može verovati jer nije jasno šta su dogovori, a šta duhovi. Kada se zaroni u dubinsku analizu ove paranormalne diplomatije, najbolji odgovori dolaze analizom sadržaja ruske propagande. Ova aktivna i efikasna mašinerija uspešno je održala privid Rusije kao velike sile koja, naoružana nuklearnim bojevim glavama, deli svet za ravnopravnim stolom sa Amerikom.
Rusija više nije ravnopravni američki partner. Rat, zločini, razaranje Ukrajine, bombardovanje svetinja, otmica dece i hibridne pretnje nisu atributi statusa velike sile. Ova nedela nisu razlog zbog kojeg bi Amerika tek tako prepustila svoje interese posle sedamdeset i pet godina uspešnog obuzdavanja Rusije. Zašto bi ekonomija poput SAD, koja je petnaest puta veća od ruske, uzmicala pred državom koja pet godina vodi rat koji ne može pobediti? Dužina agresije protiv Ukrajine nije jedini parametar važan za razumevanje – bitna je ekonomsko-diplomatska izolacija. Rusija više ne poseduje ni regionalni magnetizam kojim bi privukla Jermeniju, Azerbejdžan, Kazahstan i okruženje. To se zove strateški slom, i sve nuklearne bojeve glave koje Rusija poseduje neće preokrenuti situaciju. Kada se preti nuklearnim ratom, zaboravlja se da i drugi imaju nuklearno oružje.
U međuvremenu, operacija specijalnih snaga Ukrajine izazvala je nestašicu goriva na teritoriji cele Rusije. Kada sam pre četiri godine i koji mesec upozoravao na rusku nestašicu goriva, dočekan sam izrugivanjem, podsmehom i relativizacijom. Hoće li se građanima Srbije izviniti svi oni koji su ih obmanjivali? Geopolitika je, kao važna tema, doživela sudbinu ostrašćenog navijanja. Ono što je problematično kod navijanja jeste to što je to uglavnom iracionalna aktivnost. Ruska superiornost ne dobacuje dalje od propagande.Nuklearne bojeve glave ne brane ruske saveznike, a ni ruske gradove pod naletom ukrajinskih dronova koji zasipaju rafinerije.
Sudbina građana na opkoljenim benzinskim stanicama širom velike Rusije kao senka se nadvija nad nerešenim statusom sankcionisanog NIS Gaspromnjefta. Zanimljivo, umesto rešenja za problem sa NIS Gaspromnjeftom, Moskva nam nudi „duh prijateljskih odnosa Rusije i Srbije“. Koliko još vremena treba da prođe da i ovaj „duh“ ispari kao i onaj sa Aljaske? Brže nego što se očekuje – ipak je „Ghostbusters“ američki kultni film.
