Samit na Kavkazu pomerio političke granice, stare imperije bez odgovora - PINKOV GEOPOLITIČKI PREGLED

Evropska unija, sa državama okupljenim oko Evropske političke zajednice (EPC), zakoračila je odlučno na južni Kavkaz – jedno od tradicionalnih ruskih geopolitičkih uporišta. Jermenija, država od oko 3 miliona stanovnika, članica Evroazijske ekonomske unije (ako se još neko seća tog ruskog projekta), zamrznuta članica ODKB-a, ugostila je Ursulu fon der Lajen, Emanuela Makrona, Antonia Kostu, Kaju Kalas i još oko 40 evropskih lidera ujedinjenih u zajedničkoj viziji povezanog, ujedinjenog, bezbednog i ekonomski snažnog kontinenta. Samit Evropske političke zajednice (EPC) poslao je jasnu poruku regionu južnog Kavkaza. Arhitekta EPC-a, francuski predsednik Emanuel Makron, stigao je u Jerevan ne samo kao šef države, već kao vrhovni pokrovitelj „strateške intimnosti“. Njegova poseta, koja je spojila grandioznost državne posete sa frenetičnim umrežavanjem EPC-a, proizvela je najcitiraniji – i najkontroverzniji – citat nedelje. „Jermenija doživljava trenutak preokreta u svojoj modernoj istoriji... Želim da 'jermenski trenutak' postane 'kavkaski trenutak', koji obuhvata ceo region“, rekao je Emanuel Makron prilikom jednog od svojih mnogobrojnih obraćanja.

U direktnom napadu na regionalnu hegemoniju (usmerenom direktno na Moskvu i potencijalno Ankaru), Makron je naglasio da južni Kavkaz ne bi trebalo da bude igralište za stare imperije. „Region ne bi trebalo da postane polje imperijalne konkurencije; može postati raskrsnica zahvaljujući svom geografskom položaju“, jasan je bio francuski predsednik. Pored isticanja da se Jermenija odlučno kreće ka Evropi, francuski predsednik se zapitao čemu služe 4.000 ruskih vojnika i da oni mogu biti zamenjeni evropskim partnerskim državama. Jermenija se zbog organizacije samita Evropske političke zajednice našla na udaru Rusije. U prvom redu, Rusija je obustavila uvoz pojedinih jermenskih proizvoda da bi se na kraju oglasio i sam Vladimir Putin, koji je uporedio Jermeniju sa ukrajinskim putem ka EU.

Ovo Putinovo upozorenje zloslutno podseća na ranije ruske akcije od Ukrajine, preko Belorusije, Jermenije i Gruzije. Primera radi, 2013. godine Moskva je tražila od tadašnjeg predsednika Serža Sarksjana da obustavi pregovore sa Evropskom unijom. Tada je Moskva uspela u svojim namerama da zadrži Jermeniju u svojoj geopolitičkoj orbiti i ekonomskoj zaostalosti. Svoj oslonac na Rusiju Jermenija je platila svojim nacionalnim interesima i ekonomskim razvojem. Očigledno je da Rusija nije konkurentna ponuda u odnosu na ono što nudi Evropska unija. Makron je potvrdio da je Francuska sada posvećena dugoročnoj modernizaciji jermenskih oružanih snaga – potezu koji fundamentalno menja ravnotežu snaga u regionu. Očekuje se da u narednom periodu nastupi snažan ruski hibridni, ali i smrtonosni pritisak na Jermeniju uoči izbora 7. juna. Jermenija je prva zemlja u kojoj Rusija ima vojnu bazu, a koju je posetio ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski.

Decenijama je južni Kavkaz posmatran kroz prašnjavo sočivo postsovjetske geografije – „tampon zone“ ili „satelita“ Moskve. Prošle nedelje to sočivo je razbijeno. Kada su se lideri iz 50 zemalja okupili u podnožju planine Ararat, poruka je bila jasna: geografija više nije sudbina. Obraćajući se forumu Jerevanskog dijaloga, Makron je izneo „obdukciju“ ruskog uticaja koja je poslala šokantne talase od Jelisejske palate do Kremlja: „Jermenija je bila 'satelit' Rusije do pre oko četiri ili pet godina. Ta era je završena. Rusiji ne treba verovati da će obezbediti bezbednost kada ona samo pruža potčinjavanje. Jermenija je izabrala svoj put, a taj put vodi kući u Evropu.“ Eksplicitnom upotrebom reči „satelit“, Makron je učinio više od puke uvrede Moskve; on je pružio jezički okvir za druge „srednje sile“ koje traže strategiju izlaska. Uvid je da se Francuska pozicionira kao bezbednosna alternativa za države koje se osećaju napuštenim od strane ODKB-a (Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti). Ovde se ne radi samo o prodaji radara i Cezarovih haubica (mada su oba bila na stolu prošle nedelje); radi se o pružanju „suvereniteta po izboru“.

Mesecima se regionalna tenzija usredsređuje na „Zangezurski koridor“ – rutu kroz Jermeniju kojoj su Azerbejdžan i Rusija zahtevali ekstrateritorijalni pristup. U Jerevanu, Pašinjan je preokrenuo scenario. Predstavio je viziju povezanosti koja tretira jermenski suverenitet kao „bravu“, a regionalnu trgovinu kao „ključ“. Tokom svojih završnih reči na EPC-u, Pašinjan je bio i pragmatičan i poetičan: „Mir nije odsustvo rata; to je prisustvo infrastrukture. Kada otvorimo naše granice za trgovinu, zatvaramo ih za sukob. 'Raskrsnica mira' je naš poziv svetu da investira u jermensko tlo, a ne da maršira preko njega.“ EU je odgovorila sa više nego samo aplauzom. Ursula fon der Lajen je potpisala Partnerstvo o povezivanju EU i Jermenije, obavezu od više milijardi evra u okviru strategije Globalne kapije. To uključuje energetsko razdvajanje: finansiranje novog modularnog nuklearnog reaktora koji će zameniti zastarelu elektranu Mecamor; digitalni suverenitet: podmorski i kopneni optički kablovi koji direktno povezuju Kavkaz sa evropskom okosnicom, zaobilazeći ruske servere; otpornost transporta: Projekat „Crnomorski kabl“, koji će na kraju doneti „zelenu“ kavkasku električnu energiju u srce EU. Dok je Jerevan bio ogrnut plavo-zlatnom zastavom EU, Vladimir Putin se pripremao za paradu povodom Dana pobede 9. maja u Moskvi.

Njegova reakcija na samit u Jerevanu bila je majstorska klasa pasivno-agresivnog geopolitičkog „gaslajtinga“. Tokom konferencije za novinare nakon parade, Putina su pitali o „evropskim težnjama Jermenije“. Njegov odgovor bio je jeziva paralela sa retorikom koja se koristila pre eskalacije u Ukrajini 2014. i 2022. godine: „Ako Jerevan želi da se pridruži EU, bilo bi sasvim logično održati referendum. Neka narod izabere. Mi bismo krenuli putem blagog, civilizovanog i obostrano korisnog razdvajanja... ali vidimo kako se ovi „izbori“ proizvode u Briselu. Svi pratimo šta se dešava u ukrajinskom pravcu. Kako je sve počelo? Pokušajem pridruživanja EU.“ Putinov poziv na referendum je taktički potez. On zna da, iako je jermenska politička elita proevropski orijentisana, stanovništvo je duboko oprezno prema svakom potezu koji bi mogao da pokrene treći rat u stilu Karabaha ili potpunu energetsku blokadu od strane Rusije. Predstavljajući to kao „civilizovano razdvajanje“, on suptilno podseća Jermeniju da je „razdvajanje“ u Ukrajini bilo sve samo ne to. Razgovori na samitu o „demokratskoj otpornosti“ fokusirali su se na predstojeće jermenske parlamentarne izbore 7. juna 2026. Evropski lideri upozorili su na masovno povećanje ruskih hibridnih operacija – dezinformacija, sajber napada i mobilizacije „lokalnih posrednika“ sa ciljem da pokrenu „obojenu revoluciju“ u suprotnom smeru.

U istorijskom „prvom pokušaju“, EPC je proširio svoj „doseg“ van geografskih granica Evrope. Premijer Mark Karni iz Kanade prisustvovao je kao prvi predstavnik van Evrope, signalizirajući da se „Zapad“ konsoliduje u globalnu „Koaliciju istomišljenika“. Predsednik Evropskog saveta Antonio Kosta pozdravio je ovo proširenje: „Današnji svet obeležava rastuća nestabilnost i multipolarnost. To zahteva multipolarno partnerstvo. Kanada je više od istomišljenika; ona je bliski partner u izgradnji Evropske koalicije protiv droga i u podržavanju demokratske otpornosti Jermenije.“ Jerevanski samit je bio trenutak kada je Evropska politička zajednica pronašla svoju svrhu. Tokom prve dve godine EPC je kritikovan kao „mreža za razgovore“. U Jerevanu je postao gradilište. Svedoci smo pojave „Srednjeg Kavkaza“. Za EU južni Kavkaz više nije „kraj mape“; to je most ka centralnoazijskim tržištima i ključni čvor u energetskoj tranziciji. Za Jermeniju „Evropa“ više nije daleki ideal; to je izvođač radova u odbrambenoj industriji, dobavljač energije i demokratski štit. Međutim, rizici ostaju astronomski. Kako se samit završio, realnost 1.500 dana dugog rata u Ukrajini i blokade Irana nadvijaju se nad Kavkazom. Ako „kavkaski zaokret“ želi da uspe, biće potrebno više od samo francuskih radara i deklaracija EU. Biće potreban „hrabar izbor“ mira da se čvrsto držimo protiv suseda koji i dalje smatra „civilizovano razdvajanje“ preludijumom intervencije. Nedelja se završila tihom, ali dubokom izjavom jednog diplomate EU koji je posmatrao zalazak sunca iznad horizonta Jerevana: „Nismo samo pomerili granicu Evrope prošle nedelje. Promenili smo šta granica znači. To više nije zid koji drži Istok napolju; to su vrata koja pozivaju Istok unutra.“ Osmi samit EPC-a dokazao je da, iako stara carstva možda još uvek imaju svoje „šuštanje“, nova Evropa gradi budućnost u kojoj male države konačno mogu da govore svojim glasom. Ostaje da se vidi da li „Raskrsnica mira“ može da izdrži raskrsnice istorije.

Ministri spoljnih poslova EU planiraju da razgovaraju o mogućnosti direktnih razgovora sa Rusijom kada se sastanu kasnije ovog meseca – Kaja Kalas: „Pre nego što razgovaramo sa Rusijom, trebalo bi da razgovaramo među sobom o čemu želimo da razgovaramo sa njima, i zato nam predstoji sastanak u Gimnihu sa ministrima spoljnih poslova.“ Kalas je naglasila da je pitanje evropske bezbednosti to što Rusija stalno napada svoje susede i kako to možemo sprečiti. Ona je takođe odgovorila na Putinov predlog da se bivši nemački kancelar Gerhard Šreder imenuje za pregovarača između Rusije i EU: „Prvo, ako damo pravo Rusiji da imenuje pregovarača u naše ime, to ne bi bilo baš mudro. I drugo, mislim da je Gerhard Šreder bio lobista visokog ranga za ruske državne kompanije.“Dok se globalna trgovinska mapa ubrzano menja, Evropska unija uspeva da zadrži svoju poziciju vodeće svetske izvozne sile. Prema najnovijim podacima, dok su Sjedinjene Američke Države u 2025. godini zabeležile masivan deficit u trgovini robom od čak 1,24 biliona dolara, EU je ostvarila suficit od 128 milijardi evra. Ipak, detaljna analiza trgovinskog bilansa ukazuje na ključni izazov koji sprečava još snažniji rast: energetsku zavisnost. Statistički podaci jasno pokazuju da je spoljnotrgovinska pozicija Evrope strukturno opterećena deficitom u energetskom sektoru. Uvoz fosilnih goriva i dalje predstavlja najveći odliv kapitala, što direktno umanjuje neto dobit koju evropska privreda ostvaruje kroz izvoz visokotehnoloških proizvoda i mašina. Veći suficit ne bi bio samo broj na papiru. Za građane i privredu to bi značilo veću privlačnost za strane investicije, porast realnih plata i stabilan, snažan dugoročni privredni rast.

Upravo zbog toga, energetska tranzicija u Briselu se više ne posmatra isključivo kroz prizmu ekologije. Kako se navodi u analizi, ovo više nije pitanje "zelene ideologije", već suva ekonomska neophodnost koja treba da osigura konkurentnost Evrope u decenijama koje dolaze.

Demilitarizovana zona u Donbasu ostaje nerealna opcija — Le Monde. Zelenski: „Rusi žele da napustimo Donjecku oblast. Amerikanci traže rešenje koje nije pravo povlačenje — žele da stvore demilitarizovanu zonu ili specijalnu ekonomsku zonu.“ Do kraja 2025. godine broj poginulih na ruskoj strani iznosio je 352.000. Do sada smo već sigurno stigli do 400.000 mrtvih. To je 1% ruskog muškog stanovništva sposobnog za borbu, kojeg ima otprilike 40 miliona. Dodatnih 2% je osakaćeno i trajno traumatizovano. Svaki trideseti Rus starosti između 18 i 60 godina je ili ubijen ili obogaljen u ovom ratu. Napredak na frontu stalno usporava. Trenutnim tempom, na osnovu prosečne stope gubitaka po kvadratnom kilometru u poslednjih godinu dana i poslednjih šest meseci, Rusiji bi bilo potrebno između 5 i 25 miliona ljudi koje bi bacila u „mašinu za mlevenje mesa“ samo da bi zauzela preostali deo Donbasa, Zaporožja i Hersona. Ovaj rat je neodrživ i apsolutno se ne može dobiti. Putinu će bukvalno ponestati „stoke za klanje“, kako kažu ruske izbeglice u Beogradu, pre nego što uspe da ostvari čak i svoje minimalne ciljeve. Rusi sada gube svoj „kopneni koridor“ ka Krimu zbog novih ukrajinskih kapaciteta srednjeg dometa. Ruska strana navodi da Ukrajina sada ima vatrenu kontrolu nad glavnim autoputevima oko Mariupolja i Melitopolja.

Ako ste se ikada zapitali kako izgleda laž vredna 1,85 milijardi dolara, Kremlj je upravo ispostavio račun. Dok rat u Ukrajini ulazi u svoju petu godinu, Moskva ne uliva samo čelik u Donbas; ona uliva rekordne količine novca u „informacioni front“. Prema podacima Spoljne obaveštajne službe Ukrajine (koje prenosi Liga.net), ruski budžet za informacioni sektor u 2026. godini narastao je na neverovatnih 1,85 milijardi dolara – što je ogroman skok od 54% u odnosu na prošlu godinu. Ovo nije samo povećanje budžeta; to je potpuna transformacija načina na koji država-parija pokušava da povrati svoj uticaj na Zapadu. Najzanimljiviji uvid u ovu novu ofanzivu je promena stila. Agresivna, ratoborna „Z-retorika“ koja je definisala 2022. i 2023. godinu uglavnom se briše sa ruskih platformi namenjenih inostranstvu. Moskva je shvatila da vikanje na Evropljane ne daje rezultate; šaputanje je mnogo efikasnije. Nakon što su sankcije EU efektivno obezglavile državne organe poput RT-a i Sputnjika, Kremlj je prešao na „Strategiju ogledala“. Sada lansiraju čitavu flotu dupliranih veb-sajtova i „nezavisnih“ informativnih platformi koje izgledom, tonom i stilom podsećaju na legitimne evropske medije. Strategija koju koristi ruska propaganda zasniva se na angažovanju „eksperata“, novinara koji rade „balansirane“ intervjue i koriste ton umorne, objektivne zabrinutosti i relativizacije. Kreiranjem ovih „sivih“ platformi, Moskva zaobilazi filtere i upada direktno u feedove na društvenim mrežama građana Brisela, Beča, Luksemburga i drugih evropskih gradova.

Prema izveštajima obaveštajnih službi, ovih 1,85 milijardi dolara se usmerava u tri specifična „trojanska“ narativa dizajnirana da nagrizu odlučnost Zapada. „Evropa je umorna“: Ovaj narativ uveličava svaki štrajk, svaki protest i svaki visoki račun za struju kako bi sugerisao da je običan Evropljanin „iscrpljen“ ratom koji nije njegov. „Iluzija o izolaciji“: Kroz luksuzne događaje u „Ruskim domovima“ i finansirane kulturne razmene, cilj je pokazati da je „Rusiju nemoguće izolovati“ – da je svet prevelik, a Rusija previše važna da bi ostala u ćošku. „Saboter mira“: Ovo je najciničniji preokret. Moskva sada pokušava da zameni teze o mirovnim pregovorima, slikajući Ukrajinu kao stranu koja „ne želi mir“, dok Rusiju predstavlja kao voljnog, mada neshvaćenog pregovarača. Možda najsofisticiraniji – i duboko ironičan – element kampanje za 2026. godinu je pokušaj stvaranja slike o „stradalnoj Rusiji“. Skrećući pažnju sa užasa u Buči ili ruševina Mariupolja, nova propaganda se fokusira na „ljudsku cenu“ sankcija po ruske civile i „rusofobiju“ koja je navodno zavladala Zapadom. Cilj je prebaciti moralnu odgovornost za nastavak rata na Kijev. „Cilj je da agresor izgleda kao žrtva“, navodi se u izveštaju ukrajinske službe. „Ako ubedite svet da Rusija pati, možete učiniti da se svet oseća krivim što pomaže Ukrajini da se brani.“ Skok budžeta od 54% nam govori jednu stvar: Putin je zabrinut. Ne trošite 1,85 milijardi dolara na „mašinu za maglu“ ako pobeđujete u debati. Ovo rekordno finansiranje je svojevrsno priznanje da je Rusija izgubila „tvrdi“ propagandni rat iz 2022. godine. Oni više ne pokušavaju da osvoje srca i umove; oni pokušavaju da zagade bunar. Preplavljivanjem prostora „sivim“ informacijama, „ekspertskim“ sumnjama i veštački izazvanim „zamorom“, nadaju se da će istinu učiniti toliko skupom i iscrpljujućom za pronalaženje, da će Zapad jednostavno odustati od potrage. Izazov za Evropu u 2026. godini nije samo prepoznati rusku zastavu – već prepoznati rusku poruku kada nosi evropsko odelo i govori sa „ekspertskim“ akcentom.

Predstava u Moskvi, upriličena povodom proslave 9. maja, trajala je svega 45 minuta i poslužila je kao dirljiva lekcija iz istorijskog propadanja. Gledati „Cara“ kako pokušava da sačuva dostojanstvo pred vojnim strojem koji više nema šta da pokaže, okružen liderima čiji je glavni talenat preživljavanje na tuđim mrvicama, bilo je gotovo neprijatno. Ova parada nije bila o onome što je prikazano, već o onome što je nedostajalo. Iz tih praznina čitaju se ključne poruke Kremlja za 2026. godinu. Kada trgom prođe samo jedan jedini tenk, i to onaj iz Drugog svetskog rata, poruka svetu je jasna: „Sve što imamo je na frontu ili u komadima.“ Odsustvo modernih sistema poput „Armate“ ili „Kurganjeca“ (koji su godinama bili zvezde parade) više se ne može sakriti pričama o strategiji. To je priznanje da je ruska vojna industrija postala servis za krpljenje starudije, a ne fabrika moderne moći. U oko posmatrača posebno upada emitovanje propagandnog video-snimka o ruskoj vojnoj tehnici umesto tradicionalnog defilea te iste tehnike. Postoje mišljenja da Putin nije smeo da dozvoli koncentraciju borbenih vozila u samom Kremlju jer je opšte poznato da nema vojnih pučeva bez koncentrisanih oklopnjaka. Postoje objašnjenja da bi u slučaju puča sa lakoćom bile zauzete ključne zgrade i objekti i da je to pravi razlog zašto nije bilo prikaza vojne tehnike.Hodnicima Velike dvorane naroda u Pekingu trenutno odjekuje specifična vrsta tišine — ona koja nastaje nakon visokorizične igre političkih „muzičkih stolica“ u kojoj je muzika prestala, a stolice su zapaljene. U maju 2026. godine Narodnooslobodilačka vojska Kine (PLA) suočava se sa krizom koja ne dolazi iz Južnog kineskog mora niti Tajvanskog moreuza, već iz samog kompleksa Džongnanhaj. Predsednik Si Đinping trenutno je zarobljen u „večitoj čistki“ koja menja pravila kineske moći i, vrlo verovatno, odlaže samu „borbenu gotovost“ na kojoj on insistira već deceniju. Da biste razumeli zašto su „vešala“ u Pekingu ovog meseca toliko zaposlena, morate se vratiti u 2014. godinu.

Tada je Si Đinping uputio jezivo upozorenje svojim oficirima: partijski stisak nad oružjem je opasno popustio. Posmatrao je Arapsko proleće i pad autokrata širom sveta, iz čega je izveo jedan zaključak: kada vojska prestane da se plaši vođe, vođa počinje da se plaši vojske. Od tada njegov mandat je postao neprekidni ciklus „ideološkog ispravljanja“. Ali, kao što pokazuju događaji iz proteklih nekoliko nedelja, trulež je dublja nego što je zamišljao. Ovog meseca vojni sud je izrekao „smrtne kazne sa dvogodišnjim odlaganjem“ dvojici bivših ministara odbrane zbog primanja mita. U brutalnom rečniku kineskog prava, odložena smrtna kazna gotovo uvek znači doživotni zatvor bez prava na uslovni otpust. To je zapanjujući pad. Bili su to ljudi koji su nekada sedeli s desne strane moći. Njihov greh? „Podeljena srca“. U Sijevom rečniku korupcija nije samo krađa novca; to je oblik političke izdaje. Biti korumpiran znači biti „nelojalan“ velikoj misiji Partije. Sijev nedavni sukob sa sopstvenim „carem“ za borbu protiv korupcije dokazuje da čak i lojalnost ima rok trajanja. Kada je Si pokušao da unapredi svog glavnog „čistača“ na poziciju višu od one koju drži general Džang Jousja (čovek kojem je 2022. naredio da „svu energiju usmeri na borbenu gotovost“), Džang se usprotivio. Rezultat? Do januara je i taj „čistač“ bio počišćen.