Oleksandar Levčenko: Šta Kremlj prećutkuje o sopstvenim ratovima?

Kremljska propaganda pokušava da uveri svoje društvo, ruske vojnike koje je poslala da osvoje i porobe Ukrajinu, kao i međunarodnu zajednicu, da navodno ruska armija nikada nije gubila ratove. Tako ruski vojnici, navodno, treba da shvate da ne mogu biti prvi koji će doživeti poraz Rusije u ratu. Takve gluposti šire politički komesari u jedinicama ruske okupacione armije u Ukrajini kako bi podigli njihov nizak borbeni duh. Ovu laž Moskva koristi i da bi podigla uloge u pregovorima. Međutim, istorijski gledano, to uopšte nije tako.

Moskva je mnogo puta bila uništena od strane stranih vojski. Prvi put su Moskvu spalili Mongoli pod vođstvom kana Batija, sina Džingis-kana, 1238. godine. Godine 1382. Moskvu su zauzeli Tatari pod vođstvom kana Tohtamiša i spalili je kao osvetu za pohod moskovskog kneza Dmitrija Donskog protiv Zlatne Horde 1380. godine.

Godine 1514. odigrala se bitka kod Orše, na teritoriji današnje Belorusije, između ujedinjene vojske Litvanaca, Ukrajinaca i Belorusa i moskovske vojske. Treba napomenuti da su Litvanci, Ukrajinci i Belorusi tada živeli u jednoj državi pod nazivom Veliko kneževstvo Litvansko i Rusko. Ono je ratovalo protiv Moskovske države, koja nije imala nikakvo ime slično Kijevskoj Rusi (Kijevska Rusija apsolutno pogrešan prevod). Zato Moskovska država nije mogla biti njen naslednik. Mnogo manja vojska Velikog kneževstva Litvanskog i Ruskog, zajedno sa Poljacima, razbila je moskovsku vojsku, zarobivši njihov logor i komandanta Ivana Čeljadina.

Godine 1571. Moskvu je ponovo potpuno spalio krimskotatarski kan Devlet Girej, direktni potomak Džingis-kana. To je bila osveta za to što se veliki moskovski knez Ivan IV Grozni nezakonito proglasio carem i svoju državu nazvao carstvom. Posle toga Ivan Grozni se ponižavajuće odrekao titule cara, vratio naziv Veliko Moskovsko kneževstvo i obavezao se da plaća godišnji danak Krimu, koji je stizao u Bahčisaraj do 1700. godine. Sledeći put Moskva se proglasila ne samo carstvom, već i imperijom 1721. godine. Tada su Moskovljani sebe počeli zvati Rusima.

Da bi stvorila novu istoriju imperije, koja je do tada računala svoje postojanje tek od 1263. godine, kada je stvoreno Moskovsko kneževstvo, iz Nemačke su specijalno dovedeni istoričari da prepišu istoriju Moskovske države, koja je 1721. počela da se naziva Ruska imperija.

Još za vreme Ivana Groznog postojali su pokušaji da se prisvoji istorija Kijevske Rusi, sa kojom je Moskva imala samo daleku i posrednu vezu. Međutim, susedne zemlje tu laž nisu prihvatale, znajući kako je sve bilo. Zato su se nemački istoričari pozabavili time da to nekako pseudonaučno „dokažu“. To je bilo sredinom 18. veka. Oni su napisali nove interpretacije istorije koje niko, osim same Ruske imperije, nije priznavao. Kasnije je Peterburg i na političkom nivou počeo da dokazuje navodnu vezu sa Kijevskom Rusi, koja je u stvarnosti bila država srednjovekovnih Ukrajinaca, jer su oni bili titularni narod, a ne savremeni Rusi. Velika je laž da je Moskva nastavila istoriju Kijevske države Rusi, koja je od kraja 10. do sredine 13. veka bila najveća zemlja Evrope.

Moskovski propagandisti čak i ne znaju da je Kijevska Rus bila druga slovenska država sa centrom u Kijevu. Prva je počela da postoji još krajem 5. veka i postojala je od osnivanja Kijeva 482. godine do 882. godine, kada su došli Vikinzi i na kijevski presto postavili predstavnika svoje dinastije Rjurikoviča. U to vreme Moskva nije postojala ni u snovima, a današnja teritorija Ruske Federacije bila je uglavnom naseljena autohtonim finsko-ugarskim plemenima i slovenskim plemenima koja su došla iz Poljske u 8. veku i nisu imala nikakve veze sa Kijevom kao centrom slovenstva.

U periodu 1610–1612. Moskva je bila pod poljskom okupacijom i potpuno je izgubila svoju državnost. Godine 1618. zajednička vojska Poljaka i Zaporoških kozaka pod vođstvom hetmana Petra Sagajdačnog ponovo je razbila moskovsku vojsku. Zauzet je veći deo Moskve, osim centra. Moskovljani su ponudili ogroman otkup Poljacima i Zaporožcima i značajne teritorije da bi ih ostavili na miru. Poljski princ Vladislav i ukrajinski hetman Sagajdačni su pristali. Da su znali koliko će nesreće Moskovljani doneti Ukrajincima i Poljacima u budućnosti, verovatno bi Moskvu spalili do temelja.

Prepisana ruska istorija često voli da pominje 1654. godinu, kada je u Perejaslavu ukrajinski kozački hetman Bogdan Hmeljnicki potpisao saveznički ugovor sa carem Aleksejem, sinom prvog moskovskog cara iz dinastije Romanova. Danas u Kremlju taj ugovor tumače kao navodno ulazak Ukrajine u sastav Rusije. Ali pogledajte potpise na dokumentu: hetman Ruski Bogdan Hmeljnicki i car Moskovski Aleksej Romanov. Hmeljnicki je faktički izašao iz tog ugovora 1656. godine, kada je saznao da je Moskva iza leđa Ukrajinaca vodila pregovore sa Poljacima. Zato je mit o ulasku Ukrajine u sastav Rusije 1654. godine potpuna laž.

Godine 1659. kod Konotopa, nedaleko od Černigova, 65-hiljadna ujedinjena vojska ukrajinskih kozaka pod vođstvom hetmana Ivana Vigovskog, zajedno sa krimskim Tatarima, nanela je razorni poraz 100-hiljadnoj moskovskoj vojsci pod komandom kneževa Trubeckog i Požarskog. To je bio važan događaj moskovsko-ukrajinskog rata 1658–1659. godine. Tada je moskovski car pobegao iz Kremlja daleko na sever, plašeći se dolaska kozačke i krimskotatarske vojske.

Godine 1805. u bici kod Austerlica (Moravska) Napoleonova armija nanela je težak poraz ujedinjenim vojskama careva Rusije i Austrije, koje su brojale 85 hiljada vojnika (60 hiljada Rusa i 25 hiljada Austrijanaca) i imale 278 topova. Napoleon je imao samo 73 hiljade vojnika i 130 topova manje.

Sledeći put Moskva je potpuno spaljena 1812. godine nakon što ju je zauzela francuska armija Bonaparte. Napoleon je uništio Moskvu i naneo mnogo poraza ruskoj vojsci, ali je izgubio rat jer nije pripremio pozadinu za dugotrajnu borbu i nije uzeo u obzir hladnu rusku zimu. Zato je veći deo današnjeg centra Moskve izgrađen posle 1812. godine.

Razoran poraz Ruskoj imperiji nanet je u Krimskom ratu 1853–1856. godine od strane Francuske, Velike Britanije i Turske. Po rezultatima rata, Rusiji je zabranjeno da ima Crnomorsku flotu i morala je da uništi sve svoje tvrđave na crnomorskoj obali. To su bili veoma ponižavajući uslovi. Pred potpunim porazom ruski car Nikolaj I se otrovao jer nije mogao da podnese takav sram. Rusija je imala gotovo 900-hiljadnu vojsku, koja je brojčano na 300 hiljada nadmašivala saveznike, ali je tehnički bila zaostala u odnosu na Britance i Francuze. Odbrana Sevastopolja bila je herojska stranica jer su većinu običnih vojnika činili Ukrajinci, ali su se ruski generali pokazali kao nesposobni. Zanimljivo je da je zamenik predsednika Državne dume RF Tolstoj krajem februara 2022. godine, posle početka ruske invazije na Ukrajinu, izjavio da će Rusi pobediti u tom ratu kao što je njegov poznati predak Lav Tolstoj „pobedio“ u Krimskom ratu. S obzirom da je Rusija u Krimskom ratu doživela potpuni poraz, ta izjava je faktički poziv na poraz ruskih snaga u Ukrajini. Nije isključeno da će se tako i desiti.

Sledeći vojni kolaps Rusiju je zadesio u rusko-japanskom ratu 1904–1905. godine. Potpuni poraz u tom ratu bio je jedan od uzroka Prve ruske revolucije 1905–1907. godine. Međutim, od potpunog poniženja Ruse su spasile SAD, koje su posredovale i obezbedile prilično povoljan mirovni ugovor za Peterburg. Ukrajinci danas takođe treba da budu oprezni u pogledu posredovanja SAD.

U martu 1918. godine Rusija je potpisala ponižavajući Brest-litovski mir sa Nemačkom i Austrougarskom i njihovim saveznicima. Rusija je izašla iz Prvog svetskog rata kao poražena strana, ostavivši Srbiju da se sama bori sa saveznicima – Velikom Britanijom i Francuskom. Situaciju je spasilo ulaženje SAD u rat. I u novije vreme Rusi su gubili ratove. Podsetimo se Avganistana (1979–1989.), gde SSSR nije postigao nikakve vojno-političke ciljeve i bio je primoran da povuče svoje trupe. A 1994–1996. godine Rusi su izgubili Prvi čečenski rat protiv Čečenske Republike Ičkerije. Prošlo je manje od 30 godina od poraza Rusa u Čečeniji, a kremljska propaganda već peva o navodnoj istorijskoj nepobedivosti ruskog oružja. Putin je naredio domaćim istoričarima da opet prepištaju istoriju. Tada je lider Čečenije, general Džohar Dudajev, 1997. godine, shvatajući da će Rusi ionako kasnije započeti novi rat, izjavio da jedini koji mogu da zaustave agresivne apetite Moskve jesu Ukrajinci. Verovatno je tako i jeste.

Autor: Levčenko Oleksandar