Savet za štampu nije samoregulatorno telo

U razgovoru za serijal Reflektor agencije Fonet, početkom decembra, Gordana Novaković, generalna sekretarka udruženja građana Saveta za štampu, objašnjavajući princip samoregulacije na kojem je Savet navodno zasnovan, izjavljuje „da novinari kod samoregulacije sami uređuju pravila i određuju telo koje će nadgledati njihovo sprovođenje, dodajući kako je taj princip u suštini dobrovoljan“. Sekretarka, ipak, neće videti ništa sporno kad je koleginica Olivera Milošević, jedan od predstavnika UNS-a u Komisiji za žalbe Saveta za štampu, bude „pokopala“, „proklevši“ krajem razgovora svakog ko i pomisli da osnuje neki „paralelni Savet za štampu“ jer bi to značilo „’smrtnu presudu’ samoregulaciji, Kodeksu novinara Srbije, odgovornosti u novinarstvu, pa i nezavisnosti u krajnjoj liniji“. Gde je to, dakle, momentalno ispario princip koji je „u suštini dobrovoljan“, kako to nehotice, ali na koncu ispravno reče gospođa Novaković?

Princip samoregulacije definisan je jasno u dokumentu Evropske unije o medijima, Direktivi 2018/1808, sa kojom se Srbija uskladila donošenjem novog Zakona o javnom informisanju i medijima i Zakona o elektronskim medijima oktobra 2023. godine, i to u tački 14 čija prva rečenica glasi: „Samoregulacija je vrsta dobrovoljne inicijative koja omogućava ekonomskim operaterima, socijalnim partnerima, nevladinim organizacijama i udruženjima da uspostave zajedničke smernice, međusobno i za sebe.“ (kurziv, aut.)

Obratite pažnju na ono što je ključno u definiciji – „međusobno i za sebe“. Dakle – ne za druge. Zato se i zove princip samoregulacije: udružujemo se dobrovoljno, sami sebe međusobno regulišemo i donosimo odluke za sebe. U slučaju samoregulatornog tela za štampane i onlajn medije, kako se u javnosti formalno pravno predstavlja Savet za štampu, to bi značilo da Savet, ako želi da bude samoregulatorno telo, podrazumeva udruživanje novinara, medija, kao i njihovih udruženja radi međusobne regulacije i odlučivanja koje se može odnositi isključivo na njih same.

Kako onda Savet za štampu donosi odluke koje se tiču i onih medija i novinara koji ne učestvuju u tom udruživanju i nisu deo nijedne od udruženih grupacija koje čine Savet? Tako što je u njegovom Statutu, u članu 8, a povodom nadležnosti odlučivanja Komisije za žalbe tog tela napravljen pravni nonsens izmišljanjem kategorizacija „pune i ograničene nadležnosti“, čime se već u osnovi obesmišljava princip samoregulacije. Naime, dok „puna nadležnost“ daje za pravo Savetu, tj. Komisiji za žalbe da odlučuje o sadržaju medija čija udruženja ili oni sami kao mediji učestvuju u tom udruživanju radi samoregulacije, „ograničena nadležnost“ daje za pravo toj istoj Komisiji da na potpuno identičan način odlučuje i o sadržaju onih medija koji nikakve veze nemaju sa udruživanjem i grupacijama koje čine Savet.

Za prvu grupu medija smatra se, dalje, da je prihvatila „punu nadležnost“ Saveta, tj. njegove komisije, a za drugu da se nalazi u njegovoj „ograničenoj nadležnosti“, iako nije jasno po čemu su to u ovom drugom slučaju nadležnosti ili ovlašćenja Komisije na bilo koji način „ograničeni“. Jedina razlika je što su ovi prvi u obavezi da objave odluke Komisije u svojim glasilima, dok ovi drugi – nisu. To nas dovodi do pojmovno-pravnog apsurda da štampani i onlajn mediji u Srbiji mogu da se pitaju samo da li žele da prihvate „punu nadležnost“ Saveta za štampu (i to samo ako im Savet dozvoli), a ne mogu da se pitaju o prihvatanju „ograničene nadležnosti“ jer su po Statutu Saveta samim nastankom uvek već u tom statusu zato što je to unapred odlučio neko drugi umesto njih. Tako „ograničena nadležnost“ na kraju ispada širi pojam od „pune nadležnosti“, što je vrhunac paradoksa.

Monopol i želja za totalnom dominacijom, težnja Saveta da postane regulator za sve štampane i onlajn medije, postali su jasniji nego ikad svima u Ministarstvu informisanja sredinom 2023. godine, kada je Radna grupa za izmene i dopune Zakona o javnom informisanju i medijima, u kojoj su bili i predstavnici Saveta, predala završnu verziju. U članu koji govori o pravu na učešće na konkursima za projektno sufinansiranje postavljen je uslov da to pravo može da ostvari samo onaj medij koji je „prihvatio nadležnost Saveta za štampu“, što prema Statutu Saveta znači „punu nadležnost“, jer kod „ograničene nadležnosti“ i ne postoji mogućnost prihvatanja zato što je automatska. U drugom članu, odluke Saveta trebalo je da postanu kriterijum koji od medija, koji su prošli prvi uslov, može da dobije finansijska sredstva. Drugim rečima, Savet za štampu, jedno privatno udruženje građana, želeo je ne samo da određuje koji mediji će dobiti državni novac, već i da zabrani svim medijima kojima nije odobrio „punu nadležnost“ da uopšte dođu u situaciju da za taj novac konkurišu.

Ovim se iskristalisalo da pravno problematična kategorizacija nadležnosti u Statutu Saveta ne služi samo radi izvrgavanja principa samoregulacije, već i da se mediji diskriminišu na one prvog i one drugog reda, pa je taj deo predloga izmena proglašen neustavnim. Deo u kojem bi odluke, tj. akti Saveta trebalo da budu faktor koji će opredeliti sredstva na kraju je ušao u Zakon članom 24, ali uz jednu „sitnicu“ koju mnogi i dalje previđaju: na mestu gde se prvi put u tekstu zakona pominje ovo telo i time definiše njegov identitet, umesto „akt Saveta za štampu“ uneto je „akt samoregulatornog tela Saveta za štampu“. Surprise!

Savet za štampu ni suštinski ni formalno pravno nije samoregulatorno telo jer je njegov Statut u koliziji sa principom samoregulacije iz direktive EU. Telo koje se u našem zakonu pominje je neko „samoregulatorno telo“ istog naziva, ali za sada ne i onaj Savet za štampu o kojem je reč u ovom tekstu. Nebitno je da li efektivno postoji ili ne, već samo da to nije ono telo koje prepoznaje zakon, tačnije nije sve dok ne postane samoregulatorno telo i iz svog Statuta ne otkloni kategorizaciju nadležnosti koja ga poništava kao samoregulatora. Sve do tad, jasno je da se zakon ne odnosi na njega i da članovi komisije za projektno sufinansiranje nisu u obavezi da razmatraju bilo kakve akte tog tela. „Smrtna presuda“, samo ne baš ona na koju je mislila gospođa Milošević iz prvog pasusa, dakle, stiže kao oslobođenje.

Autor: S.M.