Jelena Milić: EKSPERTI ZA SPORT I POLITIKU

Prošlo je Svetsko prvenstvo u fudbalu. Žene sve više znaju ko je ko od aktera te industrije, i to ne da bi se umilile svom mušakrcu,već što razumeju njen globalni značaj. A i zanimljivo je, bez obzira što mog urdnika Aleksandra Apostolovskog izluđuje što je ona relativizuje “bol” koji pravi fudbalski navijač mora da oseća. Iskreno navijanje je mazohizam, navodno. Nekad se sedelo na tabaku novina na hladnom betonu Zvezdinih tribina, po kiši, magli i susnežici. Znao si da tvoji već sezonama nisu dobri, znao si i zašto, poznavao si osnove fudbalske tehnike i strategije, uživao u majstorstvima Miloša Šestiča. Bez obzira gde su na lestvici- tvoji su, navijao si i patio. Nisi očekivao da ti sutradan na poslu koleginica kaže da je Belodedić bi odličan. Danas njih dve bez tebe razgovaraju kakav je car Hari Kejn, jer voli istu ženu godinama i ne pije.

Fudbal postaje spektal na stadionima sa 80.000 gledalaca, pokrentim krovovima i odličnim klima uređajima. Oni koje smo gledali u luksuznim ložama tokom Mundijala, su istovremno radili svoj posao i uživali. Industriji odgovara da publika vidi lidere država, koje nam režiseri spektakla cijano prikazuju na ekranima, državnicima odgovora da budu prikazani na njima, idu izbori, a uhvati se i neki dobar potez Džuda Belingema. Glumcima odgovara da ih njihovi režiseri vide, a i razlika u ponašnju Ronalda i Mesija mimo terena je odlična tema za razgovor na elitnim večerama. Primete usput da je Jamin Jamal napravio još jedna odličan pordor, da ne grešimo dušu. Pop megazvezde odavno znaju da se njihova publika nalazi među desetnama hiljada gledalaca utakmice američkog fudbala, koji podjednako uživaju u sportu i šou programu na poluvremenu. Ima tu dobrih frajera spremnih na ženidbe i javne veze, ne mora više tetka da donese set peškira na svadbu dok se nadaš da je unutra i petsto maraka-sve će to publika pozlatiti. Kultna njujorška dvorana “Medison Skver Gardn” bila je mesto održavanja svetski poznatih sportskih, kulturnih i političkih događaja. Nedanvno je postala i sala za svadbu.

Iranci i Tramp tokom mirovnih pregovora malo malo pa odu na pauzu za hidraciju. Tramp je tokom jedne od njih stigao da stane i na pobedničko postolje sa fudbalerima Španije. Nikad nije više ličio na dezorijentisanog Bajdena, onako u centru sveta a izolovan. Plavušin X je još zatrpan mimovima u kojima dotični ima centralno mesto na “Tajnoj večeri” ili pije pivo ispred seodske prodavnice mešovite robe, s još dvoje kolega, eksperata za fudbal i politiku. Spremna je da se kladi na “Kelšiju” da će za četiri godine biti normalno da predsednik zemlje, u kojoj se održava svetsko prvenstvo, stoji barabar sa pobednicima. Stavla bi nešto para i na predviđanje da će Tramp uskoro početi da tvrdi da Belgija razvija ilegalni nuklearni program. Oni antisemiti što za tragediju u Seuti okrivlju Izrael nemaju pojma. Španija je kažnjena jer bi spektakl bio još veći da je američki tim pobedio, a onaj Sačez ionako odavno vrluda, čas hoće da pusti Amere da rade šta hoće u bazi Rota, čas neće... Nema veze, stadioni kojima odjeukuje “Kantri rouds, tejk mi hom..” , koje pevaju desetne hiljada navijača, roks. Pijani veseli Škoti koji su otkrili svoju staru, a novu domovinu u Bostonu, Norvežani sa veslanjem namenjenim milionima kamera mobilnih telefona na Tajms Skveru, beskrajno holandsko narandžasto na ulicama Teksasa. Ne mogu Tramp i jedan crveni karton, koji je moro nestati, da upropaste sve ono fenomenalno to što je svet video. Bez i jednog većeg incidenta, na punim stadionima Ameri su gledali sport koji možda još ne poznaju, zajedno sa navijačima iz zemlja s kojima je njihova administracija u pitaj boga u kavim odnosima. Amerika i Amerikanci su pokazali šta su i ko su.

Baš kao što su pokazali da ih ne zanima šta leva kvazelita misli o UFC meču ispred Bele kuće tokom proslave 250. godina od usvajanja Deklaracije o nezavisnosti. Oni prave ritulana prizanja da su vile u kojima žive izgrađene na indijanskoj zemlji, ne čineći ni jedan korak da nepravdu isprave, jer ta prizanja su glumljna bi oni bili viđeni i cenjeni. Istovremeno, ne žele da priznaju da su monster traks, kauč, pivo, džank fud, kantri, kečeri u kostimima, zastava ispred kuće, roštilj u dvorištu i TV srce Amerike. Već dugo se ta kvazielita, koja ima svoju “mini me” varijantu na Balkanu, odriče zdravog razuma, koji im je u upisan u Deklaraciji. Džo Rogan, Mark Cukemberg i papin brat su bili na Trampovom UFC događaju. Zdravopametnom, dosta. Dana Vajt, predsednik najveće svetske MMA organizacije- UFC, je verovatno najuticajniji Trapm visperer na planeti. Može Tramp nekom da se sviđa ili ne, ali od njegovog raspoloženja zavisi svetski lanac snabdevanja naftom i gasom danas. U takvoj konstalaciji je mudro probati da svoj nacionalni i državni interes središ “preko veze”, dok je još tako moćan. Mark Rute je, i zbog takve politike, uspešan generalni sekretar NATO-a. Vajt i UFC u Beogradu su politčki masterklas Aleksandra Vučića. Hetrik-strateški dijalog, NASA i UFC. Prepuna Arena puni srce plavuši koja o tom sportu baš ništa ne zna. Vučić je dovođenjem UFC-a u Beograd pokazao da zna geoplitiku, kako da to znanje iskoristi za artikulaciju naših interesa, ali i da zna kako Srbija diše, bez obzira šta opozicionari i “analitičari” misle. Plavušu je jedan samoproglašeni progresivni Beograđanin, koji hleb kupuje na Dorćol placu, a šargrepu na tezgi 5 na Kaleniću, preko veze koju mu je sredio drug koji još pije čija smuti iz staklene teglice sa papinom slamkom, u čudu pitao da li će stvarno da gleda to “šamaranje”. Bilo joj ga je žao, koliko mu je nametnut voke am na oči.

Takav profil Srbije, se zgražava nad svime što Vučić kaže ili uradi. Plavuša je sprema da se na “Kelšiju” kladi da bi ga trešnuli kad bi nas, hipotetički, uveo u NATO. Pita seda li imaju vremena da, od oduševljenja skorim Vučićevim padom, prate šta rade Moris Čang, C.C.Vej, Mark Andrisen, Artur Menš, Džefri Hinton, Robin Li, Džek Altman, Aleksandr Vang i njihove kolege. Šta li o njima misli Jasmina Punović. Ha, ha, “Hold my Cointreu”, što bi se kod plavuše reklo. Vučić prati, ili zna ko treba da prati. Takvi rade za njega i ovde i u Americi. Dok se EU sve više upetljava u regulaciju industrije veštačke inteligencije i guši razvoj u njoj, Trampova administracija američku inovativnu superiornost zadržava slušajući šta joj prava elita, dvadestogodišnji milijarderi i osamdesetogodišnjak koji je osnovao najzančjniju fabriku današnjice, tajvanski TSCM (nek guglaju), i vlasik kompanije za dizajn najsavremenijih čipova koji se tamo proizvode, dok usput duva Masku za vrat na spisku najbogatijih ljudi sveta, savetuje kako da se nosi sa kineskom praksom ilegalnog kopiranja njihovih modela VI. Neka cveta hiljadu cvetova, mi možemo brže, jače, bolje, to je Amrika.

Plavuša se pita šta jasminepaunović Srbije, taj arogantni sloj društva koji pati od mesijanskog sindroma dok se zgražva se nad UFC, misli o stavovima Artura Menša. Kog Artura Menša, da li je bio kod Lučića u podkastu ? E o tome vam plavuša govori. Data cetnar u Kragujevcu, saradnja sa “Orkalom”, budući konzulati Srbije na zapadnoj obali, shvatanje koliko EU, o Rusiji da ne govorimo, kaska za 21. vekom u kome SAD i Kina dominiraju, paralelno sa ukazivanjem na nepravde nad Srbima, su stvari koje Vučić radi. Dok ga opužuju da se vraća na politiku “nebeske Srbije”, Vučić je sporazumom sa Nasa gura u svemir. Ne vidi se to novasenjed mikroskopom za dlaku u jajetu douše, već Maskovim snimcima sa kamera rakete “Spejsiks”, kome jaminepaunović orh iz ruke ne bi uzele.

PS Jasminepaunović Srbije, Francuz Artur Menš, je doktor računarskih nauka, suosnivač i izvršni direktor francuske tehnološke kompanije “Mistral AI”. Lična imovina mu je 600 miliona evra, mahom u suosnivačkom vlasničkom udelu u “Mistral AI”, čija je tržišna vrednost dostigla šest milijardi evra nakon investicija “Majkorosofta” i “Nevidije” u nju. Menš je oštar kritičar EU regulatornih politika industrije VI. A da, rođen je 1992. godine. Francuska studentarija koja nije u blokadi.