Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Dvadeseti paket sankcija protiv Rusije usvojen je 23. aprila. Ovo više nije samo set sankcija koji treba da kazni agresora, već je strukturalno uređenje globalnog poslovanja. Za razliku od prethodnih paketa sankcija koji su ciljano i proračunato implementirani kako bi se demotivisao rat protiv Ukrajine, ovaj najnoviji paket evropskih sankcija predstavlja novi red u pravilima globalnog poslovanja. Reč je, dakle, o sistemu koji se neće tako lako promeniti. Evropska unija matirala je Kremlj na ključnim tačkama. Amerika i Evropa znaju šta je duga igra sa Rusima. Još odzvanjaju redovi čuvenog “Dugog telegrama” gospodina X. Nered, haos, ishitrenost, panika, nesistematčnost, brzanje, i emocije su teren na kome Kremlj najbolje “pleše” sa svojim rivalima. Dogodilo se upravo suprotno, i tako već četiri godine. Ukrajina izvozi bezbednost na Bliski istok, svoju ekspertizu deli sa saveznicima.
Uporedo sa 20. paketom sankcija, otkočeno je dugo čekanih 90 milijardi evra pomoći Ukrajini za period 2026–2027. godine. Od toga je 60 milijardi evra namenjeno potrebama odbrane Ukrajine. Paket pomoći je odlagan nešto više od četiri meseca. Za to vreme, procene u pogledu ruskih osvajanja odnose se na 382 kvadratna kilometra; ova ruska napredovanja ušla su u sporiju fazu u odnosu na bilo koju veliku ofanzivu tokom dvadesetog veka. Guljajpoljski pravac je oslobođen od strane Ukrajinaca u površini od skoro 400 kvadratnih kilometara. U kupjanskom sektoru Rusi su potisnuti nazad krajem marta.
Gubici koje Rusija trpi na mesečnom nivou od početka godine iznose alarmantnih 35.000 ljudi. Odavno je Vladimir Putin probio sve vremenske okvire sovjetskog fronta u Drugom svetskom ratu. Prema zvanično dostupnim podacima, ruski troškovi ovog rata su porazni i procene idu do čak 2,5 biliona dolara (triliona u engleskoj notaciji). Troškovi mesečnih operacija u municiji, gorivu i drugoj logistici iznose 3,1 milijardu dolara.
Rusija je u rat ušla očekujući brzu pobedu. Ovakva očekivanja su bila u „gustoj magli“. Prvo, ukrajinsko društvo se pokazalo otpornijim nego što su u Moskvi procenili. Kada je situacija za Rusiju postala „tvrda“, propagandni narativ se prebacio na zagovaranje taktike iscrpljivanja. Koliko smo samo puta čuli od ruskih zvaničnika i njihovih propagandista širom sveta da Ukrajina nema resurse, da se Zapad iscrpljuje i siromaši. Događa se upravo suprotno.
Evropska unija je druga ekonomija sveta prema merenju bruto domaćeg proizvoda. Do sada je EU izdvojila i opredelila 223 milijarde dolara, SAD 188 milijardi dolara, a na to treba dodati MMF i druge države, od Japana do Južne Koreje. Sve što je Ukrajini isporučeno ne prelazi 500 milijardi dolara. Kada se uporedi pomoć koju je EU opredelila Ukrajini i nominalni BDP, dobijamo da je ukupna pomoć za četiri godine iznosila 1,24% godišnjeg BDP-a EU. Onda se s pravom treba zapitati: ko se ovde iscrpljuje – Evropa, Amerika ili Rusija?
Ruskoj propagandi logika činjenica nikada nije bila jača strana. Rusija koristi vrlo efikasnu taktiku „trgovine strahom“. Teza je jednostavna: ne pomažite Ukrajini jer ćete u protivnom rizikovati rat sa Rusijom; ne uvodite sankcije Rusiji jer ćete zbog toga osiromašiti; pomoć Ukrajini siromaši Evropu. Sve su to prazne priče koje samo u propagandnom ekosistemu mogu opstati duži period. Rusija je gubitnik Hladnog rata koji kroz zagovaranje multipolarnosti nastoji da održi monopol svog uticaja u svojim „tradicionalnim“ zonama. Zone uticaja nisu novost, ali one nikada ne pripadaju po „pravu“ velikim i regionalnim silama. Od Rusije je pobegao ko god je mogao. Rusija svojom ekonomijom, politikom, vrednostima i bezbednošću nikoga dobrovoljno nije zadržala u svom bloku. A sama Rusija postaje kineska zona uticaja. Njena ekonomija u potpunosti zavisi od Kine.
Ekonomske pretpostavke su važan aspekt uspostavljanja interesne zone. U bezbednosnom smislu, Rusija ne može voditi sukobe na više frontova. Vlast Vladimira Putina ulazi u fazu sloma. Moraće na silu da drži vlast čak i u sopstvenim redovima. To sve ne sprečava rusku propagandu da manipulativno deluje prema građanima Srbije. Samo u sedam dana imali smo dva obraćanja Sergeja Lavrova i njegove doslušnice Zaharove. Ministar spoljnih poslova, koji nije mogao većinu u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija da uveri u ispravnost ruskih postupaka, referiše se na Srbiju i njenu stratešku težnju da postane punopravna članica Evropske unije. Lavrov nam predskazuje rat ukoliko odaberemo Evropsku uniju. Ide čak i korak dalje i kaže nam da ćemo biti nekakva „tampon zona“ prema Rusiji, ali da ćemo ratovati sa Rusijom.
Srbija može biti samo opasna zona za ruske obaveštajne operacije. Usklađivanjem sa zajedničkom bezbednosnom i spoljnom politikom EU, Srbija se ne određuje prema Rusiji, već prema svojim interesima. Isto onako kako se Rusija odnosi prema sopstvenim interesima kada odbija da stavi tačku na krizu koju je izazvala sa NIS Gasprom njeftom. Na jednostavnom testu, ona bira da Srbiju drži u teškoj situaciji ekonomske i energetske neizvesnosti. Ugovor o snabdevanju gasom produžava se na svaka tri meseca. Zašto? Da bi se održao ekonomsko-energetski pritisak. Rusija sama sebi više ne može da pomogne u Ujedinjenim nacijama, sa sankcijama ili situacijom na frontu, a sada je isteruju i iz afričke države Mali. Zašto bismo verovali da mogu pomoći nama u Srbiji?
Priče o Rusiji kao ekonomskoj šansi za Srbiju su onaj aspekt koji je najlakše proveriti. Za više od 15 godina nikada nisu hteli da kupuju naša vozila proizvedena u Kragujevcu i, naravno, nije im padalo na pamet da to uključe u ugovor o slobodnoj trgovini. Par stotina vozila je „mnogo“ za veliku Rusiju. Kola iz Kragujevca kupuje Evropa, fabrike u Srbiji rade za evropsko i regionalno tržište, a ne za kinesko i rusko. Zato je na meniju jeftina propaganda o „svemogućoj istočnoj sili“, lideru u nauci i tehnologijama, i naravno, revnosnom zaštitniku Srba. Ceo paket obuhvata odsustvo samostalnog odlučivanja i to je ono što svakim danom sve više smeta državi naviknutoj na imperijalnu logiku.
Dvadeseti paket sankcija EU prema Rusiji uspostavlja novi sistem međunarodnog poslovanja. Odnosi se na transportne kompanije, države, privredne subjekte, lance snabdevanja i banke. Više nije samo Rusija meta, već su pod rizikom svi oni koji dolaze sa lokacija koje je Rusija zloupotrebljavala. Amerika i Evropa diktiraju pravila globalnog poslovanja i standardizacije. Rusija kondiciju za takvu trku nema. Potpuno pogrešna, fatalistička logika povodom sukoba u Ukrajini u izgled stavlja malo verovatne scenarije. Na ovom mestu nije bitna sudbina Rusije, već Ukrajine. Prva svesno isključuje sebe i prepušta se Kini. Druga brani svoju državnost i odlično se drži.
Koncept multipolarnosti se ruši u svojim temeljima. Sama ideja da Kina i Rusija po nekom urođenom pravu treba da poseduju sfere uticaja mora imati svoje materijalizovano pokriće. Kineski projekat „Put svile“ odbacuju tri najveće ekonomije iz njenog susedstva – Japan, Južna Koreja i Indija. Izgleda da sa tom inicijativom nešto nije u redu ukoliko je dve napredne ekonomije i jedna najmnogoljudnija ekonomija u razvoju odbacuju.
Danas je ispravnije nego pre četiri godine distancirati se od Rusije. Prvobitnu opreznost sada može da zameni strateška odlučnost. Sigurnost parametara ide u prilog Srbiji; četiri godine je sasvim dovoljan period za preciznost. Traže nam da upropastimo svoja radna mesta u vojnoj industriji dok oni sami mole Evropljane da opet kupuju njihove energente.
