AKTUELNO

Nalazimo se na jednom od najsudbonosnijih raskršća u našoj istoriji. A to je upravo naša južna pokrajina – Kosovo i Metohija. Da bismo našli taj pravi put, neophodno nam je – jedinstvo. „Bez debate nema jedinstva”, rekao je davno Marko Nikezić. A na delu imamo „paralelne monologe”, kako je nedavno ocenio istaknuti sociolog kulture Ratko Božović, kaže Stefan Krkobabić, potpredsednik PUPS-a – Partije ujedinjenih penzionera, poljoprivrednika i proletera Srbije – i šef njene poslaničke grupe u Skupštini Srbije.

Nedavno je u parlamentu govorio da nam je za rešavanje pitanja naše južne pokrajine neophodno jedinstvo, a u razgovoru za „Politiku” objašnjava kako bi se moglo doći do tog, naizgled, nedostižnog cilja.

– Slobodna debata, istinski dijalog, kritičko mišljenje i nezaobilazna valjana alternativa – to su sve preduslovi da prevaziđemo podvojenost i stignemo do suštinskog jedinstva. Tim našim jedinstvom se jedino uspešno brani Kosovo i Metohija. Brane se naši ljudi, njihova imovina, lično i porodično dostojanstvo, čuvaju naše svetinje. Ali se time sprečava čak i sama pomisao na jedan novi egzodus našeg naroda.

Da li je to dovoljno?

- Nije. Neophodna je hitna i sveobuhvatna deeskalacija i nastavak dijaloga. Ali, o dogovorenom se ne dogovara, o odlučenom se ne odlučuje. Naravno, imperativ ostaje formiranje Zajednice srpskih opština. Podrazumeva se da je sve to u skladu sa odlukama i načelima Ujedinjenih nacija. Kada govorimo o ličnoj i kolektivnoj bezbednosti naših ljudi na KiM, o zaštiti njihove i imovine Srpske pravoslavne crkve, tu, neposredno na terenu, neophodan nam je pouzdan i respektabilan garant. A to su sada, bez sumnje, Sjedinjene Američke Države.

U Skupštini Srbije podržali ste rešenost Ministarstva za brigu o selu da izmenom programa, pomeranjem naviše starosne granice od 45 godina, omogući dodelu seoskih kuća herojima s Košara?

- Ko može biti protiv toga? Naši heroji s Košara, pored ulice u Beogradu koja je nazvana po njima, zaslužuju i sopstveni krov nad glavom. Naravno, mislim na one koji ga još nemaju. To se odnosi i na porodice palih heroja. Na njima bi bilo da se opredele za određene krajeve Srbije i da sami izaberu kuću sa okućnicom. A na Ministarstvu za brigu o selu je da to sve valjano odradi. Heroji s Košara su deo našeg kolektivnog pamćenja i neraskidivo su vezani s Kosovom i Metohijom.

Zalažete se za novu socijalnu politiku. Ima li političke volje za to?

- Nova socijalna politika je nužnost. Naravno da je neophodna politička volja za njeno kreiranje i realizaciju. U pitanju su novi izdaci za državni budžet. U svemu tome me ohrabruje jasan stav predsednika Srbije Aleksandra Vučića, i to stav potvrđen u praksi, da pomoć mora da stigne blagovremeno do svih građana naše zemlje kojima je neophodna.

U tom kontekstu, nedavno ste u parlamentu pokrenuli više inicijativa čija realizacija će obradovati veliki broj građana, kao što su socijalne garantovane penzije...

- Socijalna garantovana „penzija”, u iznosu (za početak) ne manjem od 100 evra, poseban je vid socijalnog davanja namenjen starijima od 65 godina koji nemaju navršenih 15 godina staža da bi ostvarili pravo na penziju, nisu korisnici socijalne pomoći i nemaju druge prihode. Među njima je najviše žena, i to žena sa sela. Taj vid socijalnog davanja predstavlja svojevrsnu zahvalnost društva koje na taj način vrednuje njihov rad i odužuje im se za sve ono što su tokom svog životnog veka dale društvu, radeći marljivo decenijama kako u domaćinstvima, tako i na poljoprivrednim gazdinstvima.

Za određene kategorije penzionera predlažete takozvanu 13. penziju. Kako obezbediti ta sredstva?

- Dobro je što su penzije redovne i sigurne i što, konačno, penzije prate plate (to je onaj opštepoznati PUPS-ov vrednosni stav – 3P), i to sve zahvaljujući punoj državnoj kasi. Ali prilikom svakog novog povećanja iznosa penzija, povećava se razlika između najviših i najnižih primanja penzionera. S obzirom na to da je penzija ekonomska kategorija, stečeno materijalizovano pravo, i da ne možemo arbitrarno da „nivelišemo” penzionerska primanja, jedini način da pomognemo najsiromašnijim penzionerima je – uvođenje tzv. 13. penzije. Trinaestu penziju bi isplaćivali gradovi i opštine iz svojih budžeta – oni koji imaju dovoljno novca, a mislim, pre svega, na Beograd (a to je više od četvrtine penzionera u Srbiji). Onda bi tako rasterećeni državni budžet mogao da pomogne lokalnim samoupravama koje nemaju dovoljno sredstava za tu namenu. Napominjem da su i socijalna garantovana „penzija” i tzv. 13. penzija posebni instituti jedne nove sveobuhvatne socijalne politike i ne treba ih dovoditi u vezu sa RF PIO.

- To je polazna osnova u našoj borbi za zaštitu stanovništva ugroženog siromaštvom.

#Stefan Krkobabić