- Malograđanin i sitni švercer po sopstvenom priznanju, koji je uspeo da se besomučno obogati baveći se politikom, pomislio je da time automatski postaje veliki političar, da ga milioni čine pametnijim, pa čak i da se razume u spoljnu politiku. Da smejurija od ove ljudske karikature ogrezle u muljačinu do grla bude kompletna, pomislio je i da je u stanju da komentariše rezultate Aleksandra Vučića - rekao je Orlić i dodao:

- Dobro, koliko se puta „veliki lider“ Đilas sastao bilateralno sa predsednikom SAD? Kada se sve video sa Vladimirom Putinom, koliko puta sa Si Đinpingom, kada ga je primila kancelarka Merkel? Čovek koji komentariše odnose sa svetskim liderima jednog Aleksandra Vučića, koga propali tajkun ponovo uzima u svoja prljava usta, sigurno može da se pohvali bar nešto boljim iskustvom? Ma nije valjda da je sve te svetske lidere Đilas video samo na televiziji? Ako je tako – jasno je odakle izvire tolika zavist, pakost i mržnja. Biće da ih je propali tajkun uglavnom gledao na sastancima koje su imali upravo sa današnjim predsednikom Srbije.

Prema njegovim rečima, maler, izgleda da svet nije nešto impresioniran sa onih 619 miliona evra prihoda Đilasovih firmi dok je obavljao najvažnije političke funkcije.

- Izbegavaju društvo lopova jednako uspešno kao što to rade i građani Srbije, kod kojih Đilas teško da može da računa i na cenzus. I to ovaj smanjeni. Ali to Đilasa ne koleba: on neustrašivo, drhtećim glasom, čita sa papira „stručne ocene“ Vučićeve spoljne politike, i to iz teksta koji je smislio Boris Tadić. Pa, prema krpi i zakrpa – kad jedan trećerazredni političar izgovara tekst drugog, ne može da ispadne drugačije do glupo. Bednici koji se u stranim ambasadama saglase sa proglašenjem tzv. „nezavisnosti Kosova“, samo zamole da bude pomerena za par dana da im ne pokvari izbore u Srbiji, a onda junački pobegnu u Rumuniju – i ne mogu da zvuče bolje od toga. Ni kad pišu „analize“, ni kad ih sa tuđeg papira čitaju - ističe Orlić.

Kako je rekao Orlić, u vreme vlasti u kojoj je najviše položaje zauzimao tajkun Đilas, ne samo da je proglašena ta „nezavisnost“ u atmosferi sramnog i kukavičkog sasluživanja beogradskog političkog vrha, već je naneta katastrofa Srbiji pred MSP, pregovori izmešteni u Brisel, a „Kosovo“ je priznalo blizu 90 zemalja.

- Đilas se u to vreme bavio punjenjem svojih računa. Za Srbiju, Kosovo i Metohiju, kao i naš narod koji tamo živi - nije ga bilo briga. Dobro, zbog takvih kvaliteta ga je neznalica i maneken u pokušaju, Boris Tadić, i doveo na našu političku scenu. A danas taj isti Đilas ima zamerke na račun politike povlačenja priznanja „Kosova“ koju vodi Srbija pod vođstvom Aleksandra Vučića? Sebični licemeri, čija je vlast obezbedila tačno nula povučenih priznanja, nemaju pravo da tu bilo šta komentarišu. Nisu zadovoljni sa 17 povlačenja, koliko je obezbeđeno u vreme Aleksandra Vučića? Naravno da nisu: i Đilas, i njegov mentor Tadić, znaju da su svi Vučićevi uspesi mera njihove nesposobnosti, neznanja, javašluka i sebičluka - rekao je Orlić i dodao:

- Smetaju zato oronulom tajkunu i putevi koje će Srbija da gradi, a na pamet mu ne pada koliko će ti putevi da znače upravo Srbima na Kosovu i Metohiji. I za život naroda u našoj južnoj pokrajini, i za investicije koje im obezbeđuju posao, ali i za njihovu povezanost sa ostatkom Srbije. Naravno: jer Đilas nikada nije ni mislio o narodu, brinuo je samo o sebi i svojim računima. Zato taj narod danas daje plebiscitarnu podršku Aleksandru Vučiću, a Đilas - baš kao ni Tadić - ne dobija od tog naroda glasova ni za prste na jednoj ruci.

Orlić kaže da to to vrlo dobro zna i, kako je rekao, pokondireni Đilas.

- Zato mu je najveća želja, kojom završava svaki svoj javni nastup, pa i javno čitanje tuđeg teksta - da sa političke scene nestane Aleksandar Vučić. Jer sve dok je Aleksandar Vučić tu, ima i ubedljivu podršku naroda, a propali tajkun ostaje kratkih rukava. E, ta želja Đilasu ostaje trajno neispunjena: Vučić će da se bori za državu i narodne interese i dalje, da ih čuva od grabljivaca iz bivšeg režima okomljenih na narodnu kasu. A propali tajkun može samo, u najboljem slučaju, da se nada sudbini koju je već doživeo njegov mentor Tadić. Da tavori duboko na margini političkog života, zaboravljen u mračnoj prošlosti ove zemlje i bitan samo sebi. S tom razlikom - što Đilasova pisanija sutra neće naglas čitati niko. Sramota bi bilo, i previše - zaključuje Orlić.