AKTUELNO

Dugo sam mislio da je Marko Bastać samo neka podvrsta pekinezera, ili čivave, i zabavljao me je njegov histerični lavež, pogotovo kada mu Đilas pokaže Vesića i kaže “Drž ga!".

Onda on onako majušan zapeni, umisli da je pit bul i krene da nasrće na sve oko sebe, uljučujući tu i saobraćajne znake i knjige, pošto on Vesića prepoznaje u svemu, takav mu je pekinezersko-čivava karakter. Svaka muva, kada je staviš u prazan lonac, zvuči kao ozbiljan avion.

I ostao bih u tom uverenju, da je Bastać podvrsta podkučića, pogotovo posle oduševljenog rastrzanja knjige koje je obavio juče, da nema te čudne činjenice da, u tom lajanju i režanju, malo-malo, pa i mene ne pomene.

Mislim, mene kučići vole, i ja njih, i uopšte sve životinjice, koale pogotovo, pa sam se ozbiljno zbunio.

Otkud sada ja, kod Bastaća, uzbuđenog?

Da nije čovek gej, pa mu se sviđam?

Treba li od sada da, kada o njemu pričam, govorim “Ono Bastać”, da bih bio politički korektan i da slučajno ne bih uvredio njegova osećanja, uverenja i orijentaciju?

Uostalom ima i pekinezera i čivava nastranih, sve je to uredu, samo, opet, kakve veze ja imam s tim, i da li sada moram da brinem da će Ono Bastać, kada me sretne da mi se okači o nogu i krene da se trese?

I šta ja da radim? Da ga šutnem, ili da vičem “Fuj!”, pa posle da me jure ovi iz Levijatana, i da mi oduzmu Ono Bastaća zbog lošeg odnosa prema njemu i prema životinjicama.

I sve to zato što tom B stvorenju, kada mu gazda pokaže Vesića, svi okolo zaliče na istog, pa krene da im se kači o noge. I onaj saobraćajni znak je tako iskrivio, sto posto. Uzdigao se na zadnje nožice, obuhvatio ga prednjim, pa udri. U ritmu malenog čivava srca.

Što sve zajedno, znači samo jedno. Njemu se, ustvari Vesić sviđa, lud je za njim, a mi ostali smo tek kolateral, dođemo mu kao jastuk, dok sanja svoje mokre snove.

Otud i ja u toj priči, šta ću, kada me je život upoznao sa i Vesićem, a evo i sa podvrstama polukučića koje ga obožavaju.

Zato mi preostaje samo jedno. Da zamolim Ono Bastaća da prestane da mi se keše o nogu, i da kaže svom gazdi da za Vesića ne pišem, ali da za njega, gazdu, rado hoću, da ga načinim na čoveka. Kolko-tolko.

Samo što mora da me plati. I to ne koščicama, kao Ono Bastaća, podvrstu podvrste.

Nego prava lova, ima je bar dovoljno.

#Ivan Radovanović

'