Greška je u Srpskoj naprednoj stranci.

Sve ovo što se dogodilo u rektoratu, sva histerija kojoj smo izloženi mesecima, cela sprdačina sa bojkotom - sve to je rezultat samo jedne činjenice: SNS nikako da odgovori onako kako bi trebalo da odgovori stranka koja ima više od pedeset odsto podrške.

Kao da se stide ubedljive većine koju predstavljaju, pa su se odlučili da ćute, čekajući da odgovore i formuliše i da isključivo njihov lider, predsednik Srbije.

Zašto je trebalo da on, iz Njujorka, saopšti elementarnu stvar, da izbori mogu da budu održani samo u skladu sa Ustavom?

Zašto on mora da bude taj koji će da izgovori ono što većina hoće: briga nas, većinu, za bojkot minornih stranaka?

Zašto on reaguje na farsu sa rektoratom? Gde su studenti, članovi SNS, da kažu - alo, i mi smo studenti, ništa manje od ovih iz jedan od pet miliona?

Zašto on, predsednik najveće stranke u Srbiji, političar sa najvećim rejtingom, mora da odgovara, dnevno, na gluposti koje servira opozicija?

Zašto ceo SNS, bez njega, uprkos svom rejtingu, izgleda kao da je u defanzivi?

I to ne pred ozbiljnom političkom snagom, nego pred histerijom minornih stranaka, koje, i udružene, nisu sigurne da mogu da dobace do deset odsto.

Gde je sva ta snaga SNS-a? Gde su odlučni odgovori? Gde je - ne zanimate nas?

Ko je Vuku Jeremiću, koji kuka kako ga nema na nacionalnim frekvencijama, rekao: Izvini, a zašto bi ti tamo i bio? Ko si ti, leba ti? Šta si, majke ti, to važno i pametno uradio, pa da te bilo ko zove da gostuješ? Koliki ti je rejting, pa da drviš u Dnevniku? Šta se loše dogodilo što te nema na nacionalnim frekvencijama? Da nije, možda, hleb zbog toga poskupeo?

Gde je odgovor na ciku i vrisku oko slobode štampe? Zar je Kajl Skot morao da saopšti (a jeste, eno ga pre neki dan Politici), da je to, što bi Amerikanci rekli, “bulshit”.

Kada je neko iz SNS primetio da nikada, u istoriji ove zemlje, opozicija nije imala toliku medijsku podršku?

Dve televizije, koje pokrivaju najveći deo kabla i hvale se gledanošću, direktno navijaju za opoziciju.

Jedan dnevni list otvoreno radi za nju (Danas), drugi joj je dao mnogo veći prostor nego što zaslužuje (Blic).

Dva nedeljnika navijaju za nju, svake nedelje.

Plus portali, sajtovi, mreže, plus svi oni koji joj se na ovaj, ili onaj način udvaraju.

I niko da kaže: Pa šta još hoćete? Da vas šašoljimo?

Ili da vam se pridružimo, kada ponovo dođete pred Vesićev stan, ili pred Predsedništvo, pred Vladu, ili kada nekome, ko vam se ne sviđa, konačno i pozvonite na vrata?

Mesecima većina, izborna, legitimna, ne samo da trpi teror manjine, nego je počela i da mu se udvara.

Kao da je obolela od Stokholmskog sindroma, i zaljubila se u sopstvene otmičare.

Pri tom, kao da joj, toj većini, nije jasno koliki je ulog u celoj ovoj igri, ili šaradi.

Kao da ne shvata da takav, ne mekan, nego često i bedan stav, dovodi u pitanje ali baš sve što je u ovoj zemlji urađeno, isključivo zato što na vlasti nema Đilasa i kompanjona.

Pa što oni nisu “porušili” toliko koliko je “porušio” Vesić?

Pa što oni ne izgradiše toliko puteva, ne otvoriše toliko fabrika, ne povećaše plate, ne izvukoše nas iz bankrota?

Zašto oni nisu ništa uradili sa Kosovom?

I da li je SNS svestan da to, najvažnije pitanje za budućnost, ne neke stranke, nego Srbije, neće biti rešeno ako se nastavi sa ovim prelaženjem preko nečijeg prenemaganja, i još mu se i pomaže u tome?

Ako hoće u budućnost, SNS mora da nauči da prošlosti otvoreno i bez uvijanja kaže: Marš!

I da pokaže da je najveća, najsnažnija stranka u Srbiji, ona koju većina u zemlji podržava, i kojoj je, ta većina, poverila svoju budućnost.

Pa brinite se onda o njoj.

Izađite na crtu minornima i pokažite im gde im je mesto, jedino koje zaslužuju.

Zato što je, iza te crte, naša budućnost.

I nije ona samo Vučićev posao.

I vaš je.