Način na koji volimo, reagujemo na svađe i doživljavamo bliskost često ima dublje korene nego što mislimo. Psiholozi razlikuju četiri osnovna stila vezivanja, a razumevanje sopstvenog može da pomogne da prekinemo obrasce koji nam iznova donose razočaranje u ljubavi.
Zašto se neko u vezi stalno plaši da će biti ostavljen, dok se druga osoba povlači čim odnos postane ozbiljan? Zašto neki ljudi otvoreno govore o svojim osećanjima, a drugi teško podnose čak i najobičniji razgovor o emocijama? Odgovor se delom može pronaći u stilovima vezivanja, psihološkom konceptu koji objašnjava kako gradimo bliskost, doživljavamo sigurnost i reagujemo na mogućnost odbacivanja. Na njih mogu uticati rana iskustva sa osobama koje su brinule o nama, ali i kasniji odnosi i životne okolnosti. Stil vezivanja nije nepromenljiva etiketa niti dijagnoza, već obrazac koji nam može pomoći da bolje razumemo sopstveno ponašanje.
Prvi je sigurni stil vezivanja, koji se smatra najpovoljnijim temeljem za izgradnju stabilnih odnosa. Osobe sa ovim stilom uglavnom mogu da uživaju u bliskosti, ali i da sačuvaju svoju samostalnost. Lakše razgovaraju o osećanjima, postavljaju granice i rešavaju nesuglasice bez stalnog straha da će svaka svađa dovesti do raskida. To ne znači da su imune na ljubomoru, nesigurnost ili razočaranje, već da uglavnom imaju više poverenja u sebe i partnera. Sigurnost u vezi ne podrazumeva odsustvo problema, već sposobnost da se oni rešavaju bez stalnog dovođenja u pitanje celog odnosa.
Drugi je anksiozni stil vezivanja, koji karakteriše pojačana potreba za potvrdom ljubavi i strah od odbacivanja. Osoba može mnogo da razmišlja o tome zašto partner nije odgovorio na poruku, da analizira promene u njegovom ponašanju ili da se plaši da se osećanja hlade čim primeti i najmanju distancu. Ponekad joj je potrebno često uveravanje da je voljena, a neizvesnost može izazvati intenzivnu zabrinutost. Iza takvog ponašanja često se krije potreba za sigurnošću, a ne želja za kontrolom. Ipak, ako strah počne da upravlja odnosom, važno je naučiti kako da se emocije regulišu i kako da se potrebe izraze otvoreno, bez stalnog proveravanja partnerove privrženosti.
Treći je izbegavajući stil vezivanja, koji se često povezuje sa nelagodom pred prevelikom emocionalnom bliskošću. Takve osobe mogu ceniti partnera i želeti vezu, ali se povlačiti kada razgovori postanu previše intimni ili kada osete da se od njih očekuje emocionalna otvorenost. Često naglašavaju nezavisnost, teško traže pomoć i probleme radije rešavaju sami. Partner njihovu potrebu za prostorom može protumačiti kao nezainteresovanost, iako razlozi mogu biti složeniji. Važno je, međutim, razlikovati potrebu za zdravom samostalnošću od upornog izbegavanja bliskosti i odgovornosti. Sigurna veza ne zahteva da se odreknemo slobode, već da naučimo da budemo bliski bez osećaja da gubimo sebe.
Foto: Pixabay.com
Četvrti je dezorganizovani, odnosno anksiozno-izbegavajući stil vezivanja, kod kojeg se istovremeno mogu javljati snažna želja za bliskošću i strah od nje. Osoba može želeti da se potpuno prepusti partneru, a zatim se povući kada odnos postane ozbiljan, jer joj bliskost istovremeno donosi sigurnost i nelagodu. Takav obrazac može biti povezan sa iskustvima u kojima su bliskost i strah bili isprepletani, ali se ne može automatski zaključiti da ga svako ko se ponaša nepredvidivo ima. U odraslim odnosima može se ispoljiti kroz smenjivanje približavanja i udaljavanja, teškoće sa poverenjem i snažne emocionalne reakcije. Prepoznavanje ovih obrazaca, uz podršku psihoterapeuta kada je potrebna, može pomoći osobi da postepeno razvija stabilniji odnos prema sebi i drugima.
Razumevanje stilova vezivanja nije način da partnera proglasimo problematičnim, niti da sebe osudimo zbog ponašanja koje nam se ne dopada. Naprotiv, ono nam pomaže da prepoznamo šta se krije iza naših reakcija i da napravimo prostor za promenu. Anksiozna osoba može naučiti da podnosi neizvesnost bez stalnog traženja potvrde, dok neko sa izbegavajućim obrascem može postepeno razvijati veću otvorenost prema bliskosti. Sigurnost se gradi kroz doslednost, iskrenu komunikaciju, zdrave granice i odnose u kojima postoji međusobno poštovanje. Naš stil vezivanja može objasniti deo načina na koji volimo, ali ne mora zauvek da određuje kako ćemo voleti.
Autor: S.Paunović
