Poslednji deo

- Četvrtak, budi nas muzika... Ležimo u krevetu, ispružili smo ruke i držimo se. Kakav osećaj! Milion leptirića u stomaku, šta je ovo? Ne pamtim kad sam se osećao ovako! Gorim od zaljubljenosti... Napolju vreme prelepo, grlimo se, njuškamo se, ne ispuštamo se iz zagrljaja. Ušli smo u izolaciju i poljubili na blic, da bi posle nekoliko sati uz muziku poljubac bio javan, pred svima, na doku tog dana. - 17. januara kreće naša bajka. Iz zabranjene ljubavi u najveću ljubav na svetu... Ana devojka koja se iz barbike pretvara u bebu, probudila je u meni sve što sam mislio da je umrlo, osećao sam se kao da letim. Leptirići su mi ubili stomak, sve mi je delovalo nestvarno, toliko je puna ljubavi, sreće, pozitivne energije, ma sve naj naj... Nekad ne znam koje reči da upotrebim, kao da ne postoji ta reč kojom bih je opisao. Sve volim kod nje, kako se smeje, kako me gleda, igra, priča, volim kad je moja koala i okači se na mene... Ovakvu ljubav nikad nisam osetio, strast, ljubav, zaljubljenost, pažnju. Sve imam sa njom, sve ono što mi je falilo. Ona je sve nadomestila, nestvarno skroz, kao da sam u filmu. Ovo je svaki dan raslo u nešto sve jače i jače. Rekao sam da moram nešto da joj kažem, ali da je malo brzo za to i izletelo mi je da sam je zavoleo, gde je ona odgovorila: ''I ja tebe''. Nisam je ispuštao iz zagrljaja i dok smo vežbali za ''Zadrugoviziju'' bili smo zagrljeni. Ljubav je rasla iz minuta u minut, nešto neopisivo. Dok smo nastupali strast je pukla iz nas, i ljubav, narod je to video, gde smo pobedili na FB glasanju. Nismo se nadali jer nismo znali da li nas neko uopšte podržava. Bili smo presrećni. - Posle ''Zadrugovizije'' sam otišao u zatvor jer sam nominovan. Dok sedim u zatvoru, Ana ide na intervju i viče: ''Davide, volim te''. Kao najslađa devojčica na svetu. Sreća puca iz nje i mene, sedim i gledam u jednu tačku i nadam se da nije san, jer sam konačno izašao iz mračnog tunela, pružila mi je nerealnu, iskrenu, klinačku ljubav. Provodimo 24h zajedno i nikad nam nije dosadno, čak mi nedostaje kada je pored mene. Ne mogu da je se naljubim. Volim kad mi priča kao dete, kad mi se umiljava i kad mi se preda cela. Ona meni priča očima, nekada je dovoljno samo da ćutimo i da se gledamo. Mi i ćutimo kvalitetno. Volim da masiram njene šapice (stopala) i celo telo. Volim svaki delić njenog tela, njen trk u moj zagrljaj. Jedemo zajedno, kupamo se, peremo zube, pere mi kosu. Oblačimo se isto, a najviše volim kad legnemo zajedno i zagrlimo se, gde ona bukvalno iščupa moju ruku kako je stegne i zagrli i kaže da se tako oseća jako sigurno. Svako jutro se budimo poljupcima, dok se ona šminka, ja napravim čaj i sebi kafu, njoj ostavim da pijucka dok se šminka, ja odem u pab ili dvorište i jedva čekam da izađe jer stalno mislim o njoj i već mi nedostaje. Ma uvek mi nedostaje, ne mogu bez nje. Volim da je gledam dok spava, kao i sada dok pišem, ona spava na meni. Jedva čekamo da izađemo napolje i da započnemo naš život sami. Mi i Hugo, voleo bih da ovaj osećaj uvek traje i zaljubljenost, jer je ona žena koju želim do kraja života. Isti smo, maštamo o istim stvarima, izlascima, putovanjima, kupovini, poslovima, sve da radimo zajedno. Vratila mi je veru u sve.- Pokazala mi je ljubav na svoj način, ista je kao ja, ljubomorni smo ni na šta, ne damo jedno na drugo, volim kad novinarima odgovori da sam ja ljubav njenog života. Ljudi, znate koji je to osećaj, koja sreća kad čujete tako nešto! Prosto cvetam kao zumbul, to je moj mali smešk koji svako jutro kad se umije trči meni u zagrljaj, ali taj trk ljubavi s osmehom i skok u zagrljaj - neprocenjivo. - Još nešto za kraj. Pobedili smo u igri ljubavi i kao nagradu dobili da idemo u bioskop, bili smo presrećni, izneo sam je kroz vrata, nisam znao šta ću od sreće. Idemo napolje posle šest meseci među ljude. Osećaj je izvanredan, ljubimo se ceo put. Ne verujemo da izlazimo, stojim ispred tržnog centra, ljudi govore da smo slatki, hoće da se slikaju (ali niko ne sme da nam priđe). Deca viču: ''Ana, Davide!'', a ona i ja šetamo zagrljeni. Nosim je, još se više zaljubljujem i još je više volim. Koji je osećaj da je moja! Osećaj tog realnog života i na dvoje zajedno je neopisiv. Jednostavno, to je to! U bioskopu leži na meni, pričamo, maštamo i još samo fali kući da odemo :) Tada smo shvatili još više da nikom nećemo dozvoliti da nam kvari sreću i da jedva čekamo da uzmemo naš stan i krenemo da nastavimo našu bajku u realnom svetu...- Toliko ukratko od mene i moje priče, gledajte kako će nam ljubav rasti još više i da će nam napolju biti još lepše i gde ćemo ljubav da dignemo na viši nivo. Posvećeno Ani Korać