Srbija je uvela mere zaštite građana, a sve u cilju suzbijanja ovog opakog virusa. Prva mera bila je proglašenje vanrednog stanja, zatvaranje škola, vrtica, fakulteta. Potom je usledio policijski čas, od 20 do 5 sati, nakon čega su donete i oštrije mere policijskog časa, odnosno zabrana kretanja od 17 do 5 sati ujutru. Kasnije je usledilo zatvaranja parkova, pijaca, restorana, kafića, marketa, tržnih centara...

Tim povodom prenosimo u celosti intervju sa psihoterapeutom Markom Jovaševićem, za medije u Srbiji, koji je dao savete građanima kako da psihički ostanu stabilni u ovim teškim trenutcima.

Kako da se ljudi izbore sa strahovima od epidemije korona virusa?

Situacija koja se desila celoj planeti je jako specifična jer je ovo prvi put da se svi susrećemo sa nečim što se zove izolacija ili karantin. Kao i u situacijama kada se dese nama neki nepredviđeni, iznenadni, tragični događaji, ta prva svest, prvi osećaj koji nas preplavi je najteži. Ta faza nas pomera iz do tada rutinirane svakodnevnice i zato predstavlja šok po našu psihu. Ona traje 2-3 nedelje i taj period opisujemo kao period adaptacije i pomirenje sa onim što ne možemo da promenimo. Nakon toga sledi faza platoa, gde se mi privikavamo na novonastalu situaciju i plivamo nestrpljivo i dalje, ali sa mnogo manje stresa. Završna faza, koja bi trebala da prati i završnu fazu epidemije, je faza normalizacije i postepeno vraćanje u normalno stanje od pre pandemije. U zavisnosti od toga sa kakvim strahovima smo živeli pre izolacije, kako se nosimo sa promenama koje nas izbacuju iz zone konfora i koliko smo kao pojedinci psihički stabilni, zavisi i to kako ćemo se suočavati sa strahovima i svim fazama koje ova izolacija nosi sa sobom. Ali svakako, bez obzira na to kako je neko psihički predodređen za ovo što nam se dešava, izolacija je prilika za sve nas da se dobro preispitamo i da iz ovoga otkrijemo neke nove snage koje se kriju u svakome od nas, a da nismo ni znali da ih posedujemo.

Kako da najbolje pomognemo jedni drugima, odnosno, prijateljima, ukućanima koji se plaše?

Prvo i osnovno je da čuvamo sebe, a samim tim i sve druge oko nas. Da povećamo svest o prevenciji i da pratimo svima već više puta ponovljene upute kada je u pitanju zaštita od prenošenja ovog virusa. Ljudi koji nisu sami u izolaciji imaju tu mogućnost da samim prisustvom već budu od pomoći jedni drugima, ali ta prisutnost mora da bude stvarna prisutnost. Često se dešava da ljudi sede jedni sa drugima i fizički su prisutni, ali mislima nisu tu. Potrebno je da oživimo taj momenat zajedništva. Da što više pričamo i slušamo naše ukućane, na taj način osećaj straha će mnogo lakše biti kontrolisan. Nedostajaće nam i prijatelji i kafa sa njima, druženje ili sport. Ovo je trenutak kada treba da koristimo pogodnosti tehnologije i da virtuelno oživimo ta druženja, kažem ovo je momenat jer smo sprečeni da se vidimo uživo, a često se dešava da u mirnodopskim uslovima mnogo više koristimo virtuelnu komunikaciju nego druženje uživo. Možda nam ova situacija svima otvori oči i možda ćemo početi više da cenimo darove tih momenata provedenih uživo sa nekim.

Da li biste mogli da građanima date 5 saveta, koji su po Vašem mišljenju korisni za ljude koji se plaše?

Saveta postoji i više od pet, ali oni nisu tako univerzalni i šablonizirani, drugim rečima ne daju garant da će baš svima da odgovaraju i da imaju isti efekat. Ono što je u svakom strahu najbitnije to je osvešćeno, dijafragmalno disanje. U strahu ili stresu, dolazi do spazma međurebarnih mišića i osećaja gušenja. To sve još više povećava nervozu i stvara paniku. Mozak dobija manjak kiseonika i ne može zdravorazumski da reaguje. Zato je potrebno i naučiti i povećati svest o pravilnom disanju korišćenjem našeg stomaka, a ne samo grudnog koša, jer se na taj način povećava priliv kiseonika u pluća. Sve ostalo je jako individualno, nekome će u ovom trenutku odgovarati meditacija, nekome molitva, nekome joga, a nekome kratke vežbe intezivnih treninga. Neko će iskoristiti ovu situaciju da se više druži sa ukućanima i decom. Nekome će mir donositi igranje igrica ili društvenih igara, a nekome kreativnost, pisanje ili čitanje. Tu je i pregršt neodgledanih serija i filmova koje već dugo čekaju na vas.

Da li je moguće da čovek može toliko da bude uplašen, do te mere, da zaista dobije simptome (blago povišena temperatura, bol u grlu, kašalj....)?

Čovek je generalno biće koje je mnogo dobilo zahvaljujući razvoju mozga i intelekta, ali je čovek ujedno i žrtva tog evolucijskog napretka. Po mom ličnom mišljenju, čovek je žrtva zato što taj dar ne koristi u onom smeru i na onaj način kako bi trebao da se koristi. Čovek može da bude duboko autosugestivno biće koje može da pogura sebe do krajnjih granica ubeđenosti u nešto, pa čak da izazove kod sebe lažne, ali na prvi pogled identične simptome koje nosi određena bolest. Mnogi kardiolozi su opisivali slučajeve anksiozno paničnih - somatoformnih reagovanja koji su ličili na sam infarkt koji je na dijagnostici bio negativan. Tako da me ne bi iznenadilo da neko u trenutcima anksiozno-paničnog napada oponaša ili oseti simptome koje nosi ovaj virus, ali u procentualnom smislu to će biti zanemarljivo mali broj.

Šta je Vaš savet, kako da se ponašaju i šta da rade ljudi koji žive sami, a dobiju panični napad?

Ta prva pomoć kod napada panike je ista bez obzira da li neko živi sam ili sa nekim, međutim ljudima koji žive sami, je zaista teže. Moj prvenstveni savet za njih je da imaju već spremljene kod sebe brojeve telefona za nekakve hitne slučajeve, jer ako to krenu da rade u trenutcima panike, prvo će im zakazati zdravorazumsko razmišljanje, a sa druge strane kada ne uspeju brzo da se snađu i panika će se povećati. Postoji nekoliko call centara za psihološku pomoć u ovim slučajevima moje kolege i ja smo i u prethodnim danima bili na usluzi ljudima koji su se javljali. Svi oni koji žive sami, a odvojeni su od nekoga ko im je drag neka što češće koriste virtuelni kontakt ili jednostavno pozive telefonom, jer ponavljam, ova situacija zahteva tu vrstu kontakta i ne treba na njoj štedeti u ovakvim uslovima, opet sa svešću da samnjimo takav vid komunikacije i osvestimo druženje uživo kada sve ovo bude prošlo i kada bude bilo davno iza nas.

Da li su Vam se već javljali ljudi sa ovakvim ili sličnim pitanjima?

Da, dobijao sam puno poruka i puno poziva, ali i pored toga primećujem da je statistika podeljena. U početku je bila između dve krajnosti, jedni koji su bili previše neozbiljni i opušteni, do onih koji su bili iracionalno uplašeni, sada nakon nekoliko nedelja i dalje je podeljeno, ali između onih koji proaktivno koriste ovu situaciju i onih koji su zabrinuti za nepredvidivu budućnost.

Šta je Vaša preporuka, savet, kako da ostanemo 'normalni', društveno odgovorni, pribrani, a da nam karantin odnosno samoizolacija lakše i zanimljivije prođe?

Društveno odgovorni u ovom trenutku je glavni segment. Moramo da shvatimo ozbiljno ovu situaciju, ali shvatiti ozbiljno nešto ne znači i nužno plašiti se istog. Mere prevencije ne treba da nas plaše, već da budu naša dužnost i obaveza i nešto što nam uliva sigurnost i snagu da pristupamo svesno i odgovorno. Ovo su trenutci koje ćemo jednoga dana zaboraviti, potisnuti i nećemo se sećati ovako snažno, ali treba da pokušamo da već sada počnemo da izvlačimo neke pouke. Da svi kolektivno odgovorimo na pitanje "Gde smo se, svi mi, to izgubili?" i "U kom smeru smo svi mi do sada lutali?" Zašto da nam bude neobično da provedemo 24h sa ukućanima? Zašto smo zaboravili da se družimo i zabavljamo na neke drugačije, davno zaboravljene načine? Zašto nam je čudno da se labud ili nekakav do tada neviđen podvodni svet pojavi u Veneciji? Zašto nam je čudno što priroda uspe da se obnovi za mesec dana u nekim oblastima Kine gde je priroda bila davno zaboravljena kao reč ili pojam? Eto lepe i korisne zanimacije za sve nas u ovim teškim danima iz kojih ćemo, nadam se, izaći pametniji, jači i bolji.