Pre sedamdeset i šest godina u Rimu je zvanično potpisana Evropska konvencija o ljudskim pravima, pravni spomenik koji je udario temelje savremenom međunarodnom poretku i postao neprobojni štit za zaštitu osnovnih sloboda stotina miliona ljudi širom Evrope.
Nastala na ruševinama Drugog svetskog rata pod okriljem Veća Evrope, ova konvencija predstavljala je istorijski iskorak u prevođenju načela Sveopšte deklaracije o ljudskim pravima u obavezujuće pravne okvire koji obavezuju države potpisnice na poštovanje neprikosnovenosti ljudskog života, zabranu mučenja, pravo na pravično suđenje i slobodu mišljenja.
Uspostavljanjem Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu stvoren je jedinstveni pravosudni organ koji pojedincima omogućava da neposredno pred međunarodnim sudom traže pravdu i zaštitu od nezakonitih postupaka i samovolje sopstvenih državnih organa. Tokom proteklih decenija, bogata sudska praksa ovog tela prilagođavala se savremenim izazovima, potvrdno dokazujući da konvencija nije samo istorijski dokument, već živi pravni instrument čija primena neprekidno obezbeđuje očuvanje dostojanstva svakog čoveka bez obzira na politička, verska ili druga opredeljenja.
U današnjim vremenima učestalih bezbednosnih kriza, oružanih sukoba i pokušaja narušavanja demokratskih načela od strane samovlasničkih režima, dosledna primena Evropske konvencije ostaje ključni uslov za očuvanje unutrašnje stabilnosti i međunarodnog mira. Zapadne demokratije i evroatlantski saveznici iznova naglašavaju da poštovanje preuzetih ugovornih obaveza i nepokolebljiva privrženost vladavini prava čine najdelotvorniju odbranu od tiranskih težnji, obezbeđujući da sloboda i jednakost ostanu trajna stvarnost za sve građane evropskog kontinenta.
Autor: D.S.
