Darko Obradović, programski direktor Centra za stratešku analizu, objavio je novu analizu koji prenosimo u celosti.
U poslednjih nekoliko meseci objavljeno je nekoliko relevantnih istraživanja javnog mnjenja koja analiziraju nivo podrške evropskim integracijama među građanima Srbije. Istraživanje Evropske kuće: Pokazuje da 45% ispitanika u opštem uzorku podržava članstvo Srbije u Evropskoj uniji, dok je 32% protiv. Nalazi ukazuju na značajan generacijski jaz, s obzirom na to da podrška među mladima (starosti od 18 do 29 godina) iznosi 63%. Istraživanje Centra za evropske politike (CEP): Fokusira se na opredeljene građane koji bi izašli na referendum, među kojima bi 56,4% glasalo za pristupanje Evropskoj uniji. Istraživanje Eurobarometra: Beleži da 33% građana Srbije ima pozitivnu sliku o Evropskoj uniji, dok bi približno isti procenat glasao za članstvo na potencijalnom referendumu.
Ova istraživanja pružaju empirijske podatke koji mogu poslužiti kao indikatori za kreiranje i prilagođavanje komunikacijskih strategija. Sa društvenog aspekta, stavovi javnosti delimično reflektuju medijski sadržaj koji se plasira i konzumira. Situacija na društvenim mrežama je dodatno zabrinjavajuća jer ta infrastruktura dozvoljava direktan upliv sadržaja trećih strana. Na društevenim mrežama se predstavlja EU kao birokratski monstrum koji sprovodi "kolonizaciju" Balkana i postavlja ultimatume u vezi sa Kosovom i spoljnom politikom.
Eksploatišu se teme poput inflacije, nedostatka energenata na Zapadu i projektuje "propast evropske privrede". Iako podaci Eurobarometra ukazuju na to da je podrška integracijama u Srbiji na relativno niskom nivou u poređenju sa regionom, ekonomski pokazatelji govore da je Srbija najznačajniji primalac finansijskih sredstava i donacija iz fondova EU na Zapadnom Balkanu, kao i da ostvaruje visok stepen trgovinske i ekonomske razmene sa evropskim tržištem. Intenzivna izloženost evroskeptičnim narativima u celokupnom informacionom prostoru prepoznata je kao jedan od faktora koji utiču na ovakve procente. S druge strane, unutar same Unije, istraživanja Eurobarometra pokazuju visok stepen unutrašnje satisfakcije, gde 72% građana država članica smatra da njihove zemlje imaju jasne koristi od članstva. U delu domaće javnosti prisutan je narativ da autoritarni modeli upravljanja, po uzoru na pojedine azijske države, predstavljaju efikasniji put ka ekonomskom prosperitetu i bezbednosti. Međutim, ekonomska istorija pruža kompleksniji uvid. Primeri Južne Koreje i Tajvana pokazuju da su ove zemlje otpočele inicijalni razvoj u specifičnim istorijskim okolnostima sa centralizovanim strukturama vlasti, ali su status visokorazvijenih, stabilnih i tehnološki inovativnih ekonomija konsolidovale tek nakon uspešne demokratizacije i izgradnje nezavisnih institucija. Ovaj argument je relevantan u kontekstu debata gde se politički sistemi EU kritikuju zbog proceduralne sporosti i birokratije, dok se autoritarni modeli posmatraju kao operativno brži.
Implementacija rigoroznih evropskih standarda o pravima radnika, socijalnoj zaštiti, vladavini prava i zaštiti životne sredine u sistemima sa niskom cenom rada (poput kineskog modela) izmenila bi njihovu globalnu tržišnu konkurentnost. U tom smislu izbor je u standardima, a ne samo brojevima. Kada je reč o Ruskoj Federaciji, ekonomski i unutrašnji pokazatelji ukazuju na strukturne izazove u uslovima dugotrajnog sukoba u Ukrajini i međunarodnih sankcija, što se manifestuje kroz povremene disbalanse na domaćem tržištu energenata i robe.
Komparativna analiza sugeriše da dugoročna ekonomska stabilnost i bogatstvo društva više zavise od unutrašnjeg institucionalnog uređenja i pravne sigurnosti nego od pukog raspolaganja prirodnim resursima. Često se u ekonomskim raspravama koristi metrika pariteta kupovne moći (PPP) kako bi se istakla ekonomska pozicija Rusije. Ipak, preciznija slika životnog standarda dobija se upoređivanjem kupovne moći u odnosu na prosečnu zaradu i lokalne cene. Podaci statističkih baza pokazuju da, iako su nominalne cene u ruskim gradovima niže u odnosu na zapadne metropole, realna kupovna moć ostaje niža. Na primer, poređenje pokazuje da prosečna neto plata u Njujorku može da pokrije oko 3,26 prosečnih mesečnih potrošačkih korpi (bez rente), dok prosečna plata u Moskvi pokriva oko 2,15 potrošačkih korpi. Kada se unesu parametri višestruko viših prosečnih zarada na Zapadu, teza o potpunoj otpornosti ekonomije pod sankcijama zahteva ozbiljne metodološke ograde. Dugogodišnji medijski šablon koji svaku unutrašnju krizu u EU (poput inflacije ili energetskih izazova) interpretira kao predstojeći ekonomski kolaps, zanemaruje visok bazični životni standard. Uticaj ekonomskih investicija sa Istoka se u pojedinim medijima predimenzionira, dok se bespovratna sredstva iz fondova EU (gde je EU ubedljivo najveći donator Srbije sa više od 4 milijarde evra) minimizuju. Tvrdnje o zabrani svinjokolja ili proizvodnje rakije proističu iz pogrešnog tumačenja higijenskih standarda. Pravila EU se odnose isključivo na industrijsku proizvodnju namenjenu tržištu, dok je domaća proizvodnja za sopstvene potrebe izuzeta. Evropska unija nema nadležnost nad porodičnim pravom država članica; svaka zemlja ovu oblast uređuje samostalno u skladu sa unutrašnjim zakonodavstvom, ova činjenica nesmeta propagandi koja plaši građane da će se ulaskom u EU izgubiti tradicionalna porodica. Narativi o eksploataciji resursa od strane zapadnih kompanija zanemaruju činjenicu da kompanije sa sedištem u EU moraju poštovati najstrože ekološke standarde na svetu, dok domaće institucije imaju ulogu kontrolora te primene. Prognoze iz 2022. o potpunom kolapsu evropske industrije zbog restrikcija gasa demantovane su brzom diversifikacijom energetskih izvora i preorijentacijom evropskih privreda. Ovo su samo neki od primera kako se oblikuje negativna slika o Evropskoj uniji. Ništa od navedenog nije autentično već je proizvod ruske strategije delovanja protiv Unije.
Komunikacioni izazovi sa kojima se Evropska unija suočava u Srbiji prvenstveno su proizvod kompleksnih medijskih narativa i asimetričnog informisanja. Da bi se postiglo objektivno razumevanje procesa evrointegracija, neophodno je osnažiti institucionalni okvir i javni diskurs zasnovati na empirijski proverljivim ekonomskim i pravnim podacima. Sinergija državnih institucija, akademske zajednice i medija u promovisanju činjenica o prednostima i obavezama koje donosi punopravno članstvo predstavlja ključni korak ka stabilnoj i predvidivoj spoljnopolitičkoj orijentaciji građana. Većina zabluda o Evropskoj uniji potiče od nepoznavanja i neznanja čime se taj prostor popunjava višedecenijskim dezinformacijama koje su sa lakoćom stigle do većie građana.
Srbi nisu ovce jer kada biraju za sebe oni birijau Evropsku uniju. Danas je trenutak kada treba krenuti svim institucionalnim kapacitetima ka članstvu i za to svako dobronameran treba da pruži potpunu podršku vlastima u Beogradu.
