U jednoj od najkompleksnijih i najrazornijih operacija od početka sukoba, Centar za specijalne operacije „Alfa“ ukrajinske službe bezbednosti (SBU) izveo je seriju simultanih udara na okupirani Krim tokom noći sa 25. na 26. april 2026. godine.
Dok su sirene zavijale širom poluostrva, precizni projektili i dronovi pogađali su vitalne tačke ruske vojne moći, ostavljajući iza sebe osakaćenu flotu i uništene sisteme za nadzor..
Glavni ciljevi operacije bili su baza Crnomorske flote u Sevastopolju i vojni aerodrom Belbek, gde je u svega nekoliko sati eliminisano osam ključnih meta. Među najznačajnijim gubicima ruske mornarice nalaze se veliki desantni brodovi Jamal i Filčenkov, kao i brod za obaveštajne i izviđačke zadatke Ivan Hurs. Ovi udari predstavljaju direktan nastavak operacije od 18. aprila, kada su pogođena još tri ratna broda, čime je operativna sposobnost ruske flote svedena na istorijski minimum.
Pored pomorskih snaga, ruska avijacija pretrpela je ozbiljan udarac na aerodromu Belbek, gde je potvrđeno uništenje lovca MiG-31. Uz sam avion, teško je oštećen i objekat za tehničke operacije, što će značajno usporiti održavanje preostalih letelica na ovoj strateškoj lokaciji.
Strateška dubina ovog napada ogleda se i u uništavanju „očiju i ušiju“ ruske odbrane. SBU je precizno pogodio štab radio-tehničke obaveštajne službe PVO, kao i savremeni radarski sistem MR-10M1 „Mys-M1“. Ovim potezom, ruske snage na Krimu su privremeno oslepljene, čime je otežano rano otkrivanje budućih ukrajinskih napada i koordinacija protivvazdušne odbrane.
Vršilac dužnosti šefa SBU, Jevgenij Hmara, naglasio je da svaka faza ove operacije ima jasnu logiku metodičkog uništavanja ključnih elemenata neprijateljske infrastrukture. On je istakao da ovo nije samo gubitak opreme, već smišljeno podrivanje sposobnosti neprijatelja da kontroliše prostor, štiti sopstvene snage i planira nove agresivne akcije. Prema njegovim rečima, rad na demontiranju vojnih kapaciteta na Krimu nastaviće se sve dok se ruska agresija u potpunosti ne zaustavi.
Pogođeni su i trenažni centar Crnomorske flote Lukomka, što ukazuje na to da ukrajinska komanda cilja i dugoročne kapacitete za obuku kadrova. Ovakav pristup pokazuje da Kijev više ne posmatra Krim kao nedodirljivu bazu, već kao zonu u kojoj se ruski vojni resursi sistematski iscrpljuju.
Analiza učinka ove operacije vodi ka zaključku da se strategija „tvrđave Krim“ ubrzano urušava pod pritiskom asimetričnog ratovanja. Uspešan napad na tri ratna broda, savremeni lovački avion i radarske centre u jednoj noći šalje jasnu poruku o ranjivosti ruskih sistema, uprkos višegodišnjem utvrđivanju. Ukrajina je uspela da nametne sopstveni tempo ratovanja, dokazujući da se prevlast na Crnom moru i nebu iznad njega više ne može smatrati zagarantovanom za snage Moskve. Metodično uništavanje broda po broda i radara po radara transformiše Krim iz ofanzivnog odskočnog daska u strateški teret koji je sve teže braniti.
