Geopolitički sat neumoljivo otkucava prema odlučujućem „nultom času“ u Persijskom zalivu. Sa svega šest dana preostalih do isteka krhkog primirja, Vašington je jasno stavio do znanja da ga više ne zanima inkrementalna diplomatija. Umesto toga, američka vojska se priprema za kampanju „totalnog pritiska“ osmišljenu da demontira stratešku arhitekturu iranskog režima ili nastavi borbene operacije punog intenziteta.
Iz posmatračkih centara u Beogradu — gradu koji često služi kao raskrsnica za obaveštajne podatke Istoka i Zapada — ova promena u američkom stavu posmatra se kao fundamentalno „prekomponovanje“ zapadnog intervencionizma.
„Nijedna vojska se ne prilagođava kao naša“
Završnicu vojnih priprema naglasilo je oštro upozorenje komandanta USCENTCOM-a, admirala Breda Kupera. Govoreći o trenutnoj operativnoj pauzi, Kuper je jasno stavio do znanja da Sjedinjene Države nisu iskoristile primirje za povlačenje, već za usavršavanje.
„Ponovo se naoružavamo, vršimo tehnička prilagođavanja (retooling). Prilagođavamo našu taktiku, tehnike i procedure,“ izjavio je Kuper. „Ne postoji vojska na svetu koja se prilagođava onako kako to činimo mi.“
Ovo „prilagođavanje“ odnosi se na masovnu sinhronizaciju resursa koji su sada raspoređeni oko iranske obale. Poruka Teheranu je nedvosmislena: američka vojska koja za šest dana nastavi borbu biće smrtonosnija i tehnološki integrisanija nego ona koja je ušla u primirje.
Pomorska „kompresija“
Centralni deo ove strategije je sofisticirana pomorska blokada koja već guši iransku logistiku. Načelnik združenog generalštaba, Den Kejn, detaljno je opisao visokotehnološku „liniju u pesku“ gde je pokušaj zaobilaženja američkog autoriteta postao uzaludan poduhvat.
Prema Kejnovim rečima, dok „probijači blokade“ pokušavaju da pređu liniju, nalaze se uhvaćeni u mrežu „obaveštajnih, nadzornih, izviđačkih (ISR) i taktičkih sredstava.“ On je opisao zagušljivo taktičko okruženje u kojem iranska plovila „počinju da vide, osećaju i naslućuju američku borbenu moć kako se sabija (kompresuje) oko njih.“
Ova strategija „kompresije“ osmišljena je da parališe iransku ekonomiju i njenu sposobnost projekcije moći kroz Ormuski tesnac bez ijednog ispaljenog metka — osim ako šestodnevni rok ne prođe bez potpune iranske kapitulacije.
Ekonomija kao talac i „kinesko-ruski štit“
Na diplomatskom planu, retorika je dostigla vrhunac. Američki ambasador pri UN-u, Majk Volc, okarakterisao je trenutnu krizu kao nastavak sukoba dugog 47 godina, optužujući Teheran da je prešao sa uzimanja američkih pojedinaca za taoce 1979. godine na „uzimanje svetske ekonomije za taoca“ putem svog nuklearnog programa i pomorskih pretnji.
Volc se takođe osvrnuo na promenu globalnih saveza koji su ohrabrili Teheran. „Protivljenje Rusije i Kine slobodi plovidbe u Tesnacu predstavlja novi pad,“ primetio je Volc, optužujući dve supersile da deluju kao „štit“ za vodećeg svetskog državnog sponzora terorizma.
Ultimatum
Kako primećuju sagovornici Pinka u Beogradu, američka lista zahteva je apsolutna. Da bi borbene operacije ostale suspendovane, Iran mora da:
Potpuno ukine svoj nuklearni program.
Prekine svaku ilegalnu ekonomsku prisilu u Ormuskom tesnacu.
Demontira svoj program raketa dugog dometa.
Prekine sve veze i podršku regionalnim proksi „terorističkim vojskama.“
U nedostatku ovih ustupaka, „prekomponovana“ američka ratna mašina spremna je da pređe sa „kompresije“ na aktivnu eliminaciju ciljeva. Za šest dana, svet će saznati da li Teheran veruje upozorenju admirala Kupera — ili je spreman da testira granice američkog „prilagođavanja.
