Zagađenje iz crveno-belih prugastih dimnjaka koji se nadvijaju nad gradom postalo je sastavni deo života. Neki bivši radnici sećaju se kako su tresli crnu sluz iz nosa. Deca su se igrala u prašini, videli bi je na jastučnicama ujutro kad bi prozori leti bili otvoreni...
Teresa Batista svaki dan briše debele slojeve prašine koji prekrivaju grobove na groblju San Brunone u četvrti Tamburi u Tarantu na jugu Italije. Međutim, uprkos svim naporima, ova čistačica koja radi na groblju već 35 godina nije uspela da spreči pojavu crvenih ožiljaka na mermernim grobnicama - rezultat otrovne prašine rude gvožđa.
Čak i nakon smrti, nemoguće je pobeći od uticaja obližnje fabrike čelika koja od 1965. izbacuje štetne pare za koje se tvrdi da su uzrokovale hiljade smrtnih slučajeva od raka. Većina ljudi sahranjenih na groblju umrla je od ove bolesti. Dvojica su bila Batistina braća.
"Gotovo svi su bili mladi ljudi. Ova fabrika ubija sve", tvrdi Teresa.
Sporna čeličana, jedan od najvećih u Evropi i još uvek glavni poslodavac na nerazvijenom jugu Italije, ponovno je u središtu pažnje dok se vlada premijerke Đorđe Meloni bori za njen opstanak.
Meloni je nedavno imenovala posebnog poverenika da privremeno preuzme čeličanu, koja se sada zove Acciaierie d'Italia (ADI), ali je poznatija pod svojim ranijim imenom - Ilva - nakon propalih pregovora s globalnim proizvođačem čelika ArcelorMittalom, većinskim vlasnikom fabrike od 2018. godine.
Dok vlada traži nove investitore, stanovnici Taranta, a posebno oni u Tamburiju koji je od čeličane odvojen samo žičanom ogradom, iznose priču koja suprotstavlja sredstva za život protiv života, ekonomiju protiv okoline i bogate protiv siromašnih.
Fabrika u Tarantu, drevnom gradu koji su osnovali Grci, otvorena je početkom 60-ih godina, nakon što su je odbili obližnji Leće i Bari. Hektari poljoprivrednog zemljišta i hiljade stabala maslina uništeni su kako bi se napravio prostor za prostrani kompleks, koji je gotovo tri puta veći od samog Taranta.
Prvih nekoliko decenija fabrika je donela prosperitet gradu koji je pre preživljavao na ribarstvu i poljoprivredi. Radnici su dolazili iz susednih područja ili se vraćali kući iz inostranstva kako bi tamo prihvatili posao. Na svom vrhuncu, fabrika je proizvodila više od 10 miliona tona čelika godišnje i imala više od 20.000 radnika.
Zagađenje iz crveno-belih prugastih dimnjaka koji se nadvijaju nad gradom postalo je sastavni deo života. Neki bivši radnici sećaju se kako su tresli crnu sluz iz nosa. Deca su se igrala u prašini, videli bi je na jastučnicama ujutro kad bi prozori leti bili otvoreni.
"Bilo je to poput bleštavog peska. Mislili smo da je to dar od vila, a zapravo je bio otrov", rekao je Ignacio D'Andria, vlasnik mini bara u Tamburiju.
Emisije iz fabrike - mešavina minerala, metala i kancerogenih dioksina - infiltrirale su se u more, gotovo uništivši još jednu od gradskih ekonomskih žila kucavica - ribolov dagnji.
Broj slučajeva raka je porastao, ali službene brojke tek su 2012. pokazale da je stopa smrtnosti od te bolesti u tom području bila 1% iznad nacionalnog proseka. Novije studije potvrdile su vezu između emisija i prevalencije raka, kao i natprosečne stope respiratornih, bubrežnih i kardiovaskularnih bolesti.
Najviše su bili pogođeni mladi
Izveštaj Sentierija, grupe za epidemiološko praćenje, pokazalo je da je između 2005. i 2012. godine 3000 smrtnih slučajeva bilo direktno povezano s "ograničenom izloženošću okoline zagađivačima".
Lekari kažu da stopa raka varira u skladu s proizvodnjom fabrike. Deca su akutno pogođena - studija italijanskog zdravstvenog instituta ISS iz 2019. pokazala je da je u sedam godina do 2012. stopa dečjih limfoma u Tarantu bila gotovo dvostruko veća od regionalnih proseka, a novija studija Sentierija pokazala je višak malignih bolesti u detinjstvu u gradu u poređenju s ostatkom Pulje.
U januaru su lokalni medicinski stručnjaci apelovali na vladu da u svojim pregovorima s vlasnicima fabrika stavi zdravlje na prvo mesto i iskoristi priliku da konačno očisti "bolesni kompleks".
Doktorka Ana Marija Mosketi, pedijatar, predstavila je regionalnim, nacionalnim i evropskim političarima studije koje pokazuju učinke fabrike na zdravlje.
"Postrojenje koje emituje čestice koje mogu biti štetne za ljudsko zdravlje izgrađeno je u blizini domova i uz vetar što je dovelo do izlaganja stanovništva otrovnim česticama, smrtnim slučajevima i bolestima kao što je dokumentovao izveštaj tužilaštva. Najviše je izloženo najsiromašnije stanovništvo koje živi blizu fabrike i nema finansijskih sredstava da se distancira", navela je.
S balkona svoje kuće u Tamburiju Milena Sinto i Donato Vakaro, čiji je sin Frančesko umro 2019. nakon 14-godišnje borbe s retkim imunološkim poremećajem, gledaju prema dvema divovskim građevinama koje sadrže zalihe rude gvožđa i uglja. Njihovi kupolasti krovni pokrivači bili su ekološka mera namenjena sprečavanju širenja otrovne prašine prema domovima i školama. Ali ništa se nije promenilo...
"Svaki dan moram čistiti ovu prašinu", rekla je Sinto dok je prstom prelazila po okviru prozora.
Vakaro je radio u fabrici 30 godina.
"Radili smo kao životinje", govori pokazujući fotografiju kolege prekrivenog crnom čađi. Često sebe krivi za smrt sina. Žele da se odsele, ali vrednost njihove kuće pala je na 18.000 evra i sada ju je nemoguće prodati.
Među pravnim sporovima u fabrici je i slučaj ubistva iz nehata koji su pokrenuli Mauro Zarata i njegova supruga Roberta, čiji je sin Lorenco umro od tumora na mozgu kada je imao pet godina. Obdukcija je pronašla gvožđe, čelik, cink, silicijum i aluminijum u mozgu dečaka. Sudije moraju da utvrde jesu li toksini uzrokovali rak.
"Iako je svesna rizika fabrike, od koje se ljudi i dalje razbolevaju, čini se da vlada smatra prihvatljivim da ostane otvorena", rekao je Zarata, čija porodica sada živi u Firenci.
Danas fabrika zapošljava oko 8.500 ljudi, od kojih većina putuje na posao izvan Taranta. To je pitanje izazvalo duboke podele, između onih koji tamo rade i onih koji trpe posledice.
"Ljudi kažu da im je fabrika potrebna kako bi prehranili svoje porodice, ali zapravo smo mi bili ti koji smo hranili fabriku i plaćali za to štetom po naše zdravlje i okolinu", rekao je Đuzepe Roberto, koji je u fabrici radio 30 godina, a sada organizuje grupnu tužbu.
Dekarbonizacija postrojenja i instaliranje električnih peći, ideja koju je promovisala bivša vlada Marija Dragija, koštala bi 3-4 milijarde evra, ističe Mimo Maza, direktor regionalnih novina Gazzetta del Mezzogiorno.
"Ko će to platiti? Ne samo da je skupo već bi značilo i manje zaposlenih", rekao je Maza.
Murali dece žrtava raka oslikani su na zidovima širom Taranta. Jedan je Đorđo Di Poncio, koji je umro u dobi od 15 godina. Njegov otac Angelo kaže: "Imamo toliko prirodnih resursa u Tarantu, greška je reći da ne možemo živeti bez fabrike. Čini se da je to izbor između zdravlja i interesa države. A vladu zapravo nije briga za ovo mesto ili ljude koji će se razboleti."
