Srbija je mlada demokratija i još nije savladala sve njene lekcije, tek četvrt veka ima posla sa ovom civilizacijskom tekovinom. Između ostalog, kod nas još nije pročitano poglavlje koje kaže da za uspeh i prosperitet jednog društva, za stanje demokratije, odgovornost ne leži samo na vlasti koja donosi i sprovodi zakone, već i na opoziciji, kao njenog korektiva i konkurenta. Ali ovakva opozicija potpuno dovodi u pitanje poznatu logičku tvrdnju da je svaka vlast buduća opozicija i svaka opozicija buduća vlast. Jer je zaista veoma smelo, a čak i teško, zamisliti da će ova opozicija biti ikad (ponovo) vlast.

Opozicija u Srbiji, ma koliko da je, najblaže rečeno, ideološki i, programski šarolika, smatra da u sadašnjim okolnostima ne može da se razmahne i predstavi građanima svoje stavove, što je glavni razlog za njen višegodišnji neuspeh. Opozicija, koje god da je političke provenijencije, nijednim potezom ne pokazuje da je možda svesna da je koren njenog neuspeha možda u njoj samoj. Ona je jedinstvena i u stavu da se Srbiji danas ponavljaju 90-te godine i da se protiv vlasti treba boriti na isti način kao i tada. Uveravanje sebe i građana da se danas ponavljaju 90-te joj prija, jer joj prija kraj te priče, a to je 2000. godina i dan kada ona dolazi na vlast.

Ipak, nije baš korisno da svaku priču sa srećnim krajem (srećnim po vas) uzmete kao model po kojem treba da se ponašate i da, uglavnom skrštenih ruku, čekate da hepiend dođe sam po sebi. Devedesete su odavno iza nas, u svakom smislu, a sa istorijskog stanovišta mnogo su bliže arhiviranju u udžbenike, nego što je uputno kopirati ih u akcione planove za političko delovanje. Međutim, u pravu je Borko Stefanović, kada današnju srpsku politiku upoređuje sa 90-tim godinama, tvrdeći da će borba protiv Aleksandra Vučića biti teža nego borba protiv režima Slobodana Miloševića. Doduše ne iz razloga koje je naveo, već zbog nekih sasvim drugih. Ti razlozi, na žalost Stefanovića i njegovih partnera, ne dotiču se Vučića, već se tiču isključivo opozicije.

Srbija 90-tih je bila zemlja izolovana od sveta, u svakom smislu, ekonomskom, kulturnom, tehnološkom i političkom, naravno. Bila je izbačena iz UN, o njenoj sudbini odlučivali su drugi, a ona je bila daleko od tih dogovora. Kolabirala je 1999. i 2000. godine, umorna od te izolacije, ratova i beznađa u kojem je živelo njeno celokupno stanovništvo. Opozicija je tada, na krilima narodnog nezadovoljstva, aktivna i uporna, stekla poverenje većine građana svojom odlučnošću i posvećenosti ostvarivanju svog jasnog programa. Miloševića nije bilo lako pobediti, štaviše, bilo je teško i opasno, ali alternativa jednostavno nije postojala.

Srpska opozicija danas deluje u otvorenoj zemlji, državi koja je prešla više od pola puta do članstva u Evropskoj uniji, državi u kojoj svetske kompanije ulažu novac, Srbiji čiji je lider rado viđen i u SAD, Nemačkoj, Francuskoj, Kini, Rusiji... Srbiji čijeg predsednika velike sile uvažavaju i vide ga kao lidera u regionu. Srbiji koja je najatraktivnija zemlja za investiranje u Evropi... Danas je sasvim prirodno da "prvi Evropejac", Poljak Donald Tusk pred svojim zemljacima govori o srpskom predsedniku Vučiću kao dobrom primeru na koji treba da se ugledaju. Ponoviću, Tusk to govori, a zamislite on nije član Glavnog odbora SNS. Mada, to izaziva zgražavanje (koje je isključivo rezultat ljutnje i nemoći) srpske opozicije, koja ne zna ili gubi iz vida da je Tusk vodio Poljsku, jednu od najvećih evropskih nacija sedam punih godina i da je uveo u EU, kao najuspešniju istočnoevropsku zemlju, apsolutnog pobednika tranzicije.

U pravu je, zato, Borko Stefanović, kad kaže da će Vučića biti teže smeniti s vlasti, nego što je to bio slučaj sa Miloševićem. Mnogo teže, jer su politički i ekonomski parametri Srbije u vreme Vučića svetlosnim godinama daleko od Srbije Slobodana Miloševića, a i od vlasti čiji je Borko bio deo. Mnogo teže, jer je apsolutno nemoguće primeniti opozicioni model iz 90-tih u današnje vreme. Mnogo teže, jer danas i bilo koji dan 90-tih nemaju nijednu dodirnu tačku. Osim, možda, opozicionog uverenja, koje je na nivou jeftinog pamfleta, da je "sklonimo Miloševića i imaćemo bolju Srbiju" isto što i – "sklonimo Vučića i imaćemo bolju Srbiju". Koliko god da je prvi slogan bio tačan i preduslov za uspeh, toliko je drugi promašen i duboko pogrešan. Žalosno je što posle dugačke serije katastrofalnih poraza od Vučića i njegovog SNS-a opozicija ne može da odmakne od ubeđenja da su i sada 90-te i da treba samo uporno "gađati" glavnog i da hepiend neće izostati. Žalosno je što opozicija na taj način pokazuje da nema svest o sopstvenoj odgovornosti za demokratiju u zemlji koju žele da vode, jer svojom neozbiljnošću, neradom i besmislenim porukama čini vlast gotovo nesmenjivom. Ili, možda, ponavljanjem istog ponašanja, očekujući drugačiji rezultat, ustvari i ne žele tu odgovornost? Jer danas nije lako voditi Srbiju i štititi njene interese i interese njenih građana. A biti jednako poštovan na svim meridijanima.

Borko Stefanović je možda ponajviše u pravu kada procenjuje da će borba protiv Vučića biti teža nego protiv Miloševića, ako se ima u vidu da je nekadašnju borbu 90-tih vodio, na primer Zoran Đinđić, a današnju protiv Vučića, na primer Borko i Boško!