Autorski tekst dr Milana Krajnca prenosimo u celosti:
U savremenim sukobima više se ne brane samo granice. Brani se percepcija moći. I tu počinje najopasniji trenutak: kada država prestane da štiti ljude — i počne da ih koristi. “Živi zid” ne nastaje iz hrabrosti. On nastaje iz sistema koji više nema druge resurse osim čoveka. To nije snaga. To je signal slabosti. Kada civili stoje ispred infrastrukture, to znači da je linija između države i pojedinca nestala. A kada ta linija nestane, čovek više nije zaštićen — postaje sredstvo. Psihološki, to nije spontan čin. To je rezultat dugotrajnog procesa: stalnog osećaja opasnosti, zatvorenog informacionog prostora, ideologije koja pojedinca pretvara u simbol, i sistema koji nagrađuje lojalnost, a ne razmišljanje. U tom trenutku, ljudi više ne brane državu. Oni brane sliku o sebi koju im je država dala. I tu nastaje fanatizam.
Fanatizam nije emocija. Fanatizam je struktura. To je stanje u kojem čovek više ne postavlja pitanje: “Da li je ovo ispravno?” Već samo: “Da li je ovo naše?”
Strukture poput Revolucionarne garde nisu tu samo zbog sile. One održavaju psihološki okvir u kojem je takvo razmišljanje moguće. Jasna podela sveta. Stalna napetost. Neprekidna mobilizacija identiteta. I rezultat je društvo koje funkcioniše —
ali po cenu pojedinca. Zato je važno reći jasno: Društvo koje mora da gradi žive zidove, više nema stabilnost — ima kontrolu. A kontrola nikada nije dugoročno rešenje.
Prava bezbednost ne meri se brojem ljudi koji su spremni da stanu ispred sistema. Meri se brojem ljudi koji u tom sistemu mogu slobodno da misle. Jer država koja mora da koristi svoje građane kao štit već je izgubila ono što pokušava da zaštiti. I tu dolazimo do ključne razlike modernog sveta: "Sistemi koji štite pojedinca — opstaju. Sistemi koji troše pojedinca — nestaju."
Najveća iluzija moći je kada država veruje, da je narod njen resurs. U tom trenutku — sistem je već počeo da se raspada.
Autor: Milan Krajnc
