Žilavost iranskog sistema

Kada je krenula zajednička operacija Amerike i Izraela protiv Irana 28. februara 2026. godine, postalo je očigledno da budućnost cele operacije zavisi od žilavosti iranskog sistema koji se ogleda u političkom, vojnom i obaveštajnom sistemu. U ovom trenutku, kada su mnogi lideri Irana eliminisani, što je i bio plan Amerike, postavlja se pitanje kako će dalje funkcionisati taj sistem i ko će doći na njihove pozicije, kao i kako će se završiti rat.

Tok vojne operacije

28. februara 2026. godine, u jutarnjim satima, krenula je operacija napada na Iran od strane Amerike i Izraela. Amerikanci su svoju operaciju nazvali Epski bes (Epic Fury), dok su Izraelci svoju operaciju nazvali Ričući lav (Roaring Lion). Prve informacije koje bi mogle da nas udube dublje bile su izjave Trampa i Netanjahua, koji su jasno rekli da je njihov plan eliminacija lidera Irana sve dok lideri Irana ne budu prihvatljivi za Ameriku.

Od početka operacije samo su Amerikanci pogodili više od 3000 meta u Iranu i imaju više od 200 aviona koji su u operativnoj upotrebi. Takođe i Izrael ima oko 200 aviona koji su u operativnoj upotrebi tokom ove vojne kampanje.

Mete koje su gađali Amerikanci i Izraelci bili su sistemi protivvazdušne odbrane Irana, kako bi mogli slobodno da se kreću iranskim nebom, nuklearna postrojenja, postrojenja za proizvodnju balističkih raketa kao i dronova. Takođe su gađali i vojne objekte za komandu, kontrolu i komunikaciju, kao i druge objekte.

Najvažnije mete bili su im lideri Irana, kako je Tramp i najavio u prvom obraćanju po pokretanju vojne kampanje protiv Irana, i ovde možemo videti kuda je Tramp zamislio da se kreće ova vojna operacija koja direktno zavisi od žilavosti ili otpornosti iranskog sistema.

Otpornost iranskog sistema u ovom trenutku

Pošto je plan da se izvrši unutrašnja promena u Iranu, neophodno je bilo da se stari sistem, ali i lideri u tom sistemu, sklone i napravi mesto za nove koji će voditi Iran onako kako Amerika ili Izrael žele. Sada treba da vidimo kako izgleda iranski sistem da bismo znali uticaj lidera koje su eliminisale Amerika ili Izrael.

Sami predstavnici u Iranu se biraju na izborima i imamo tri vrste izbora: izbore za predsednika Irana, izbore za Medžlis (kao naša Narodna skupština) i izbore za Veće eksperata. Predstavnici ovih tela se biraju na izborima, ali prvo ti kandidati moraju da dobiju mogućnost da budu kandidati na izborima, što odobravaju drugi – bez dozvole ne možete postati kandidat i samim tim ne možete biti izabrani. Ovde dolazimo do zaključka da je vrhovni vođa taj koji direktno ili indirektno (preko ljudi koje je on izabrao) kontroliše sve izbore, samim tim i ljude koji su izabrani.

Važnost vrhovnog vođe u Iranu je ogromna i ogleda se u tome da on bira: šefa pravosuđa, komandante vojske, Revolucionarne garde i policije, direktora državnih medija, šest članova Saveta čuvara, potvrđuje ili razrešava predsednika, komandanta regularne vojske (Artesh), komandanta Islamske revolucionarne garde, komandanta policije, načelnika Generalštaba i sve ključne bezbednosne strukture.

Pošto jedino Veće eksperata može da traži smenu vrhovnog vođe, bitno je da znamo kako neko može da postane kandidat za Veće eksperata koje ima 88 članova. Da bi se postao član Veća eksperata potrebno je prvo da budete izglasani na izborima, ali postoji jedan problem sa tim, jer da biste uopšte izašli na izbore kao kandidat prvo morate da budete odobreni od strane Saveta čuvara. Važna stvar je da Savet čuvara ima 12 članova, od kojih vrhovni vođa bira šest islamskih pravnika, a šef pravosuđa bira šest pravnika koje parlament potvrđuje. Trik je da i šefa pravosuđa imenuje vrhovni vođa, kao i da biste postali poslanik u parlamentu morate prvo da budete odobreni od strane Saveta čuvara. Dakle, ljudi koji mogu da smene vrhovnog vođu došli su u tu poziciju da mogu da ga smene tako što im je vrhovni vođa odobrio da postanu kandidati za izbore – da mu tada nisu bili lojalni ili verni nikada im ne bi bilo dozvoljeno da postanu kandidati u samom startu.

Kada imamo sistem koji od 1979. godine ima skoro isti način funkcionisanja, gde se svi važni akteri postavljaju direktno od strane vrhovnog vođe, postavlja se pitanje kako da se napravi unutrašnja promena ako znamo da su svi u iranskom sistemu odani vrhovnom vođi. Samo eliminisanje vrhovnog vođe Alija Hamneija ne može da donese veliku promenu – deluje kontradiktorno sa tvrdnjom da je on postavio sve ljude u sistemu, ali sada ćemo objasniti zašto.

Naime, iako je Hamnei postavio sve te ljude, nije ih postavio slučajno, već iz određenog razloga. Pored toga što on vlada Iranom, on je i religijski vođa i, shodno tome, određen broj građana Irana vidi njega kao verskog poglavara, a ne kao običnog vladara Irana. Ako uzmemo u obzir da je on na toj poziciji od 1989. godine, odnosno 37 godina, uvidećemo da su mnoge generacije Iranaca odrasle uz njega, a on je bio taj koji u potpunosti kontroliše medije u Iranu i samim tim su mnogi verovali u njega kao u Boga.

Sada imamo u Iranu dve struje koje su izuzetno jake. Sa jedne strane je opoziciona struja o kojoj se sada priča u medijima, pa svi misle da samo ona postoji. Sada možemo videti samo negativna svedočenja jedne strane u Iranu, pa možemo stvoriti lažnu sliku o situaciji u Iranu jer mediji sada isključivo u negativnom svetlu prenose informacije o iranskom režimu i stvaraju sliku gde bismo mogli da pomislimo da su svi stanovnici Irana protiv režima. Ovo je običan medijski spin gde se vidljivost daje isključivo jednoj strani i time stvara lažan utisak kod gledaoca.

Podrška sadašnjem režimu u Iranu, kao i vrhovnom vođi koji je ubijen, nije mala, već smo mogli videti ogromne komemorativne skupove na kojima se žalila pogibija vrhovnog vođe. Sada, da se održe apsolutno demokratski izbori, upitno je ko bi pobedio na njima, jer iranski režim nije izgubio podršku preko noći kada su eliminisali njihove lidere – kako je Tramp očekivao. Vidimo da su samo nova imena popunila pozicije u sistemu, a tako je zamislio i sam Ali Hamnei jer je i on očekivao ovakav vid napada i stvorio strukturu nasleđivanja u slučaju da dođe do eliminacije trenutnih lidera.

Možda sada deluje da Amerika i Izrael mogu da rade šta god hoće na nebu Irana – i to je tačno jer su uništili protivvazdušnu odbranu Irana kao i iranske avione koji bi mogli da brane nebo Irana. Samo oni ne mogu ništa više od toga da kontrolišu u Iranu, jer Amerika neće slati svoje vojnike u Iran, pogotovo što to Tramp neće uraditi pre novembarskih izbora u Americi.

Sada su građani Irana ostali prepušteni sami sebi. Jedina pomoć koju mogu da dobiju u ovom trenutku od Amerike i Izraela jeste podrška iz vazduha da se gađaju određene mete, da se eliminišu određeni lideri koji podržavaju vrhovnog vođu i da se pruži pomoć u vidu naoružanja pobunjenicima.

Ono što su saveznici spremni da urade za iranske pobunjenike nije garancija da će oni moći da sruše trenutni režim, već samo postoji mogućnost da to urade, a put do samog kraja je dugačak. Vidimo da i Tramp najavljuje da je Amerika spremna da se dugo bori u Iranu, kada je video da prvi udar na sistem nije doneo očekivani rezultat i srušio sistem. Tramp je rekao da je vreme da se ljudi unutar samog sistema predaju i pređu na drugu stranu, a za uzvrat dobiju garancije da nikada neće odgovarati za ono što su uradili.

Prava snaga iranskog sistema

Da bismo razumeli pravu snagu iranskog sistema, moramo da se vratimo na prethodni deo teksta gde smo naveli da su mnogi verovali u njega kao u Boga, jer nisu verovali samo u njega već i u ceo sistem koji stoji iza njega. On nije samo politička figura već i verska, tako da kada jednom ljudi počnu da veruju u njega i sistem koji ga okružuje to je jako teško promeniti jer ti ljudi praktično postaju religijski fanatici.

Pored toga što je pod uticajem propagande stvoren kult vrhovnog vođe, paralelno sa njim je stvoren i kult samog sistema, ali i odnos prema Americi i Izraelu koji se ogleda kroz upućivanje poruka „smrt Americi“ i „smrt Izraelu“. Mnogi ljudi su odrasli u ovoj propagandi jer u Iranu postoje samo TV stanice koje su dozvoljene od strane režima, kao i novine i radio stanice. Shodno tome, njihovo razmišljanje i vrednosni sistem usklađeni su sa iranskom propagandom, a ne informacijama koje su u medijima van Irana.

Podrška iranskom sistemu nije mala, kako je Tramp očekivao da će eliminisanjem više od 40 lidera on postati taj koji odlučuje u Iranu. Vidimo da se sistem nije promenio, tačnije nije promenio način funkcionisanja, već samo lica koja se nalaze na pozicijama. Ovo ukazuje da Iran može lako da zameni sve ljude koji se nađu na visokim pozicijama i da može da nastavi rat dugo, iako je u odbrambenom položaju. Američka nadmoć u vazdušnom prostoru ne znači mnogo; jedino ostaje pobunjeni iranski narod koji može da skine ovaj režim.

Vrhovni vođa Ali Hamnei je očekivao ovakav napad i Iran već ima pripremljen plan za ovakvu situaciju. Iran nije iznenađen ovakvim načinom napada, zato je pripremljen za ovakav vid pritiska i uspeva da održi sistem i menja lidere. Pominje se da je već postojao plan, tačnije imena lica koja treba da naslede sadašnje lidere i da u tom planu postoje četiri naslednika. Plan za opstanak Irana je veoma žilav i kao takav može dugo da potraje.

U samom planu odbrane Irana vidimo da nema direktnog sukobljavanja sa Amerikom, jer su i oni znali da nemaju šanse da se direktno sukobljavaju sa Amerikom, već preuzimaju model Al Kaide da bi preživeli. Plan im je da se skrivaju i iscrpljuju protivnika, kao i da prave haos u regionu, pa čak i u svetu, blokadom Ormuskog zaliva. Iran šalje jeftine dronove Shahed 136 koji koštaju od 20 do 50 hiljada dolara, dok cena rakete koja treba da obori taj dron iznosi deset puta više od toga. Ovo predstavlja asimetrično ratovanje i osnova takve vrste rata je iscrpljivanje protivnika, a čim Iran za plan ima skrivanje i iscrpljivanje protivnika, znamo da planiraju da ovaj sukob traje dugo.

Sličnost sadašnjeg Irana sa Al Kaidom

Sadašnji iranski režim i njegovo funkcionisanje imaju jako puno sličnosti sa Al Kaidom. U početku je imala centralnu figuru, a kod Al Kaide je to bio Bin Laden, dok je kod Irana to bio Ali Hamnei. Obe organizacije su pripadale verskom ekstremizmu, s tim da je Al Kaida bila sunitske denominacije islama, a Iran šiitske denominacije islama. Zbog nemogućnosti da se održi sistem pod pritiskom stvorena je decentralizovana organizacija kako bi se zaštitili od eliminisanja lidera i urušavanja sistema posle njihove eliminacije. Zato sada vidimo da regionalni lideri u Iranu vode napade na ostale zemlje, a ti napadi zapravo predstavljaju terorističke napade.

Iran je očekivao ovakav udar i pripremio se za njega izučavajući kako su opstale druge organizacije koje su bile pod američkim pritiskom, a jedna od njih je Al Kaida.

Članovi su se zaklinjali vođi Bin Ladenu na vernost i time su postajali članovi, a slična situacija je bila i u Iranu gde su svi praktično lojalni vrhovnom vođi. Sistem je izgrađen na prethodnim verskim uverenjima i mogućnost da ti ljudi promene ideologiju je minimalna, a prerastanje iranskog režima u terorističku organizaciju desilo se prvim lansiranjem drona na civilni objekat. Terorizam nije ograničen samo na dronove i rakete, već i na spavačke ćelije koje mogu da se aktiviraju u bilo kom trenutku, kao i da se nalaze bilo gde na planeti. Potencijalni problemi sa terorizmom tek predstoje i takve akcije mogu da se dešavaju u narednim godinama.

Važna razlika između terorizma Al Kaide i sadašnjeg Irana je u tome što je Iran država i raspolaže daleko većim resursima nego Al Kaida, shodno tome posledice iranskog terorizma mogu da budu daleko veće.

Tramp je započeo veoma rizičnu operaciju za koju ne postoji garancija ishoda, mada na početku deluje da će biti lako pobediti Iran jer je vidno da Amerika i Izrael dominiraju nad iranskom vojskom i da je za 5 dana Iran ostao bez aviona, da je uništeno 64% PVO sistema, da je uništeno 30 brodova. Međutim, bilo je očekivano da će u prvom talasu većina sredstava za odbranu neba iznad Irana biti uništena, kao što je očekivano i da Amerika potopi većinu iranskih brodova. Moramo uzeti u obzir da su i Tramp i Brad Kuper, komandant Centralne komande koja sprovodi ovu kampanju, najavili da će kampanja trajati 4–6 nedelja dok ne pogode sve ciljeve, tako da je ostalo dosta vremena da Amerika uništi i preostalo iransko naoružanje.

Najvažnije pitanje: Šta kada unište iransko naoružanje

Šta je cilj posle završene vojne kampanje i šta treba dalje uraditi da bi zavladali mir i stabilnost u tom regionu? Za nedelju dana pogođeno je više od 3 hiljade meta i ovim tempom će za manje od mesec dana biti pogođeno 10 hiljada meta. Samim tim, Amerikanci će ostati bez meta koje mogu da gađaju jer će sve biti uništeno i srušeno do tada.

Iran je već sada više paravojna i teroristička organizacija nego klasična vojska u kojoj se zna ko upravlja, jer sada ima decentralizovanu organizaciju gde regionalni komandanti sami sprovode akcije, a cilj tih akcija je ranije osmišljen. Cilj Irana je da utiče na susedne zemlje da zabrane Amerikancima da koriste vojne baze na njihovoj teritoriji i time oslabe vojnu kampanju Amerikanaca. Cilj je da se destabilizuje region i da se destabilizuju i drugi akteri, zato imamo zatvaranje Ormuskog zaliva i porast cena nafte na svetskom tržištu. Napadi na Dubai naneli su ogromnu štetu brendu Dubai, koji je važio za bezbedan i miran grad baziran na turizmu.

Najvažnije od svega je žilavost Irana – ako nastavi da se brani i ne dozvoli promenu režima, onda Americi ostaje samo jedno rešenje, a to je kopnena invazija koja je izuzetno nepopularna u Americi. Ako ne dođe do kopnene invazije, onda režim u Iranu može da preživi.

Da bi Amerika brzo okončala ovaj rat mora da pokrene ekstremno veliku unutrašnju pobunu, gde će pobunjenici zameniti američke trupe na tlu Irana i tako srušiti sadašnji režim, sadašnji sistem i sadašnji sistem vrednosti. Ovo znači građanski rat u kome bi se pobunjenici borili protiv sadašnjeg režima uz pomoć Amerike i Izraela.