Aleksandar Đurđev, predsednik Srpske lige, objavio je novi autorski tekst koji prenosimo u celosti.
Ove godine navršava se 200 godina od osnivanja Matice srbske i 200 godina od rođenja Miletića srbskog. Ta dva jubileja nisu samo kalendarski datumi. Oni predstavljaju vertikalu srpske duhovne i nacionalne samosvesti.
Matica srbska kao kulturna utvrda, Miletić kao politički borac za srpska prava to su temelji srpske moderne. I upravo u godini takvih jubileja svedočimo napadima na Mitropolita Irineja srbskog arhijereja koji oličava upravo tu istu vertikalu.
I ne može se oteti utisku da su ti napadi toliko intenzivni, kontinuirani i žestoki da kao da traju vekovima kao da je reč o 200 godina istog ispitivanja srpske duhovne stabilnosti i nacionalne nepokolebljivisti.
Povodom kritika upućenih na račun Mitropolita Irineja srbskog i bačkog postavlja se suštinsko pitanje šta je uloga jednog arhijereja u trenucima društvenih, državnih i nacionalnih potresa? Da li je on pozvan da ćuti, da bude bljutav posmatrač, ili da kao pdgovoran pastir progovori onda kada proceni da su u ugoženi jedinstvo naroda i stabilnost države? Sveto Pismo ne ostavlja prostor za neutralnost onda kada je ugrožen poredak zajednice. Apostol Pavle u Poslanici Rimljanima jasno kaže „Svaka duša da se pokorava vlastima koje vladaju; jer nema vlasti da nije od Boga“ (Rim 13,1). Ovo nije poziv na bezuslovnu servilnost, već na razumevanje da poredak, čak i nesavršen, predstavlja odbranu od haosa. Hristos Sam ne poziva na revolucionarni prevrat, već kaže „Podajte caru carevo, a Bogu Božje“ (Mt 22,21). Istorijski gledano, Crkva nikada nije blagosiljala anarhiju kao put spasenja naroda. Optužba da je Mitropolit Irinej „preuzeo narativ režima“ ignoriše jednu činjenicu arhijerej govori iz perspektive očuvanja jedinstva i sprečavanja društvene destabilizacije.
Sveti Jovan Zlatousti uči „Bolje je podneti nepravdu nego proizvesti smutnju koja rađa veću nepravdu.“ Kada vladika govori o spoljnim uticajima ili o mogućem nasilju, on ne iznosi sud o svim protestantima kao pojedincima, već procenjuje dinamiku događaja i posledice po državu i narod. Srpska istorija nije apstraktan prostor. Ona je ispunjena iskustvom stradanja u vremenima kada je nacionalno jedinstvo bilo narušeno. Matica srbska osnovana je radi očuvanja identiteta. Svetozar Miletić je posvetio život da politički artikuliše to očuvanje. Mitropolit Irinej Bulović danas stoji u toj istoj duhovnoj liniji očuvanje poretka, očuvanje identiteta i očuvanje sabornosti. I nije slučajno što je upravo pridev „srbski“ često predmet podsmeha, relativizacije, pa i agresije. Kao da smeta upravo to što je Matica srbska i što je Miletić srbski i što je Irinej srbski. Istorija nas uči da kada Srbi zaborave sebe, drugi im određuju sudbinu. Sveti Nikolaj Žički pisao je „Kad se Srbi među sobom zavade, drugi požnju njihovu njivu.“ Vožd Đorđe Stratimirović pitao je „Zar su nam srca tako pokvarena, da nisu kadra uzvišena čustva gajiti? Jesu li nam mišice malaksale? Da li su nam oštri mačevi zarđali? Zar nismo mi unuci kosovskih junaka?” Ovo nije poziv na rat. Ovo je poziv na dostojanstvo!
A u poslednjih 200 godina nijedna vlast u Novom Sadu nije imala toliko dostojanstva i obraza da rođenom novosađaninu i trećem srbskom Voždu Đorđu Stratimiroviću dodeli ulicu sa njegovim imenom i spomenik na nekom centralnom trgu, a baš je on osnivač Srbske Vojvodine iz 1848. Zato ne treba da nas čude prokletstva koja su sustigla Novi Sad kad se najzaslužnijim njenim sinovima opredeljuje zaborav i memla isključivo zato što su bili ponosno klerikalni Srbi i nisu po volji Marksa i Engelsa i njihovih ideoloških potomaka sa političkim karakterom prezervativa, koji u kontinuitetu vladaju 200 godina kroz klasične i tamne korodore moći Novog Sada. Iz te perspektive, upozorenje na mogućnost sukoba nije politička propaganda, već pastirska opomena. Platon u „Državi“ upozorava da demokratija bez mere lako prelazi u anarhiju, a anarhija u tiraniju.
Aristotel je još jasniji i kaže “stabilnost polisa je uslov opstanka vrline.” Čak i moderna politička misao, uključujući Hobsa, polazi od straha od haosa kao najvećeg zla. Iz te perspektive, tvrdnja da je procena o mogućoj „obojenosti“ ili spoljnom uticaju neodgovorna podrazumeva da pastir nema pravo na oprez. Ali pastir koji ćuti pred mogućim razdorom odgovara pred Bogom. Crkva nije opozicija, ali nije ni produžena ruka države. Ona je moralni korektiv i čuvar identiteta. Kada arhijerej govori o vojnoj neutralnosti, suverenitetu i geopolitičkom oprezu, on se kreće u domenu tradicionalne crkvene socijalne misli očuvanja naroda, identiteta i mira. Ideja da duhovnik mora da podrži svaku pobunu da bi bio „na strani slobode“ teološki je neutemeljena. Hristos nije došao da ruši Rim imperiju silom, već da preobražava čoveka iznutra.
Sloboda bez odgovornosti prerasta u haos. Pravda bez poretka postaje osveta. Revolucija bez duhovnog preobražaja završava u novoj nepravdi. Mitropolit Irinej možda nije rekao ono što su neki želeli da čuju. Ali to nije dokaz njegove političke instrumentalizacije, već doslednosti u stavu da je jedinstvo naroda i mir iznad ideoloških podela. Sveto Pismo kaže „Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božji nazvati“ (Mt 5,9). U vremenu podela, govoriti o opasnosti od raskola nije propaganda, već pastirska odgovornost. Napad na mitropolita bačkog Irineja nije tek polemika sa jednim intervjuom. To je pokušaj disciplinovanja SPC i zahtev da ona govori samo ono što određeni politički krugovi žele da čuju. Apostol Pavle nedvosmisleno piše „Sve neka bude blagoobrazno i po redu“ (1 Kor 14,40). Red nije ideološka kategorija. On je ontološka potreba zajednice. Tamo gde se ruši poredak, prvi stradaju najslabiji. Mitropolit Irinej nije rekao da svaki protestant ima zlu nameru. On je rekao da dinamika događaja ima obrise projekta koji može izmaći kontroli i ugroziti društveno jedinstvo. Istorija nas uči da narodi najteže stradaju kada poveruju da je unutrašnji raskol put ka pravednosti. Sveti Jovan Zlatousti upozorava „Ništa tako ne gnevi Boga kao razdori u Crkvi i narodu.“ Sveti Vasilije Veliki piše da je „mira vrednija i najmanja nepravda nego najpravedniji građanski rat“. Možemo raspravljati o političkim ocenama. Ali nije dopustivo da se arhijereju oduzme pravo na procenu ako ona nije po volji određenog ideološkog kruga.
Danas se od SPC traži da bude ili revolucionarna ili nemoćna. Mitropolit Irinej je podsetio da ona treba da bude odgovorna!A to je u vremenima turbulencija najnepopularnija, ali i najčasnija pozicija. Izjava mitropolita Irineja bačkog o karakteru društvenih nemira treba se posmatrati u svetlu pravoslavne eklisiologije, a ne dnevne politike. Sveti Ignjatije Bogonosac uči „Gde je episkop, tamo je Crkva.“ Episkop nije analitičar, već garant sabornosti. Njegova prva briga nije politički uspeh bilo koje strane, već očuvanje jedinstva. Sveti Kiprijan Kartaginski naglašava „Ne može imati Boga za Oca onaj ko nema Crkvu za Majku.“ A raskol bilo crkveni bilo društveni uvek počinje prekidanjem poverenja u strukturu zajednice i poretka.
U pravoslavnoj tradiciji to se tumači ne kao apsolutizacija vlasti, već kao priznavanje neophodnosti poretka. Sveti Maksim Ispovednik razvija misao da je kosmos sam po sebi uređen hijerarhijski. Razaranje poretka predstavlja razaranje harmonije stvorenog sveta. Dakle, upozorenje na moguću destabilizaciju nije politička podrška, već metafizička opomena. Pravoslavna teologija istorijski nije negovala teologiju revolucije. Sveti Nikolaj Žički ističe da „moralna obnova prethodi društvenoj promeni“. Bez duhovne katarze, revolucija proizvodi novu nepravdu. Hrišćanska sloboda nije anarhija. Ona je sloboda u istini. Pravoslavna simfonija nije slepa poslušnost, ali nije ni konfrontacija po svaku cenu. A Mitropolit i arhiepiskop srbski Stefan Stratimirović ostavio je svedočanstvo o srpskom istorijskom osloncu ''Nema pod nebom naroda, koji bi imao toliku ljubav i naklonost prema Rusima i ruskim vladaocima, kao Srbi što su.
Jedni jezikom, blagočašćem, podjednaki Sloveni! Prostota njihova prostoti ruskoj je podobna; na sve strane, osim Rusije, priznati, oni, pored sve udaljenosti, jedinu nadu na Rusiju imaju. Nema li načina i zar nema mesta, da se vladalac, Rusije očinski postara, da se ovaj dobri slovenski narod, koji Rusiju i Ruse uvek vole, izvede u političko biće, a s vremenom i u željeno političko savezništvo?'' Ovaj citat pokazuje da je briga za narod i državnost uvek bila deo arhijerejske odgovornosti. Sveti Fotije Veliki govori o saradnji „radi mira u narodu“. Crkva ima pravo da izrazi zabrinutost kada proceni da su jedinstvo i stabilnost ugroženi. Jevanđelje po Mateju 5,9 „Blaženi mirotvorci, jer će se sinovi Božji nazvati.“ Mirotvorstvo ne znači ćutanje, već sprečavanje eskalacije.
Mitropolitova ocena se može osporavati, ali njegovo pravo da kao arhijerej upozori na opasnost ne može!
