Sam taj događaj, baš kao i njegov medijski tretman, ne bi bili toliko sporni da jedna od nekada najprestižnijih domaćih novinarskih nagrada, koja nosi ime legende srpskog novinarstva, ovaj put nije dodeljena televiziji čiji su interni izveštaji potvrdili da se ona bavi vođenjem prljavih kampanja i neobjektivnim informisanjem svojih gledalaca. Još skandaloznije je to što je, medijskoj kući koja prednjači u proizvodnji medijskih manipulacija, nagrada dodeljena u paketu sa medijskim radnikom čijih je nekoliko desetina tekstova, nedavnom odlukom suda u Švajcarskoj, proglašeno lažnim vestima zbog čega su neodložno morali biti uklonjeni sa sajtova u vlasništvu medijskog koncerna Ringijer Aksel Špringer (Ringier Axel Springer).

Kao što je domaća i međunarodna javnost pre nekoliko meseci imala priliku da se upozna, interni dokumenti Televizije N1 potvrdili su opravdanost sumnji i pritužbi na račun uređivačke politike te medijske kuće. Tako je u internom izveštaju te televizije, koji je za potrebe rukovodstva KKR Grupe (donedavnog većinskog vlasnika TV N1) sačinio Medijski arhiv Ebart, egzaktno utvrđeno da informativni program te televizije pati od manjka objektivnosti, viška političke obojenosti i izrazite neizbalansiranosti prilikom izveštavanja o događajima u Srbiji i regionu.

Ono što je postalo dominantno obeležje uređivačke politike TV N1 jeste neskrivena politička pristrasnost koja se manifestuje kontinuiranim kreiranjem afera i vođenjem kampanja protiv aktuelnih vlasti u Srbiji, koje idu čak i do tačke otvorenih poziva na izazivanje nereda i rušenje ustavnog poretka, čemu smo svi bili svedoci u martovskoj noći upada demonstranata u zgradu Radio-televizije Srbije. To što su stručnjaci iz Ebarta u svojoj analizi ukazali rukovodstvu KKR Grupe, još eksplicitnije je potvrdio svetski poznati medijski stručnjak Džejms Harding, koji je u proleće 2018. godine u svom izveštaju do detalja ponovio sve uočene nedostatke u informativnim programima TV N1.

Zbog pokušaja Dragana Šolaka (suvlasnika United Group i TV N1) i Jugoslava Ćosića (programskog direktora te televizije) da friziraju sadržaj Hardingovog izveštaja, ostavku na svoju funkciju podneo je i Brent Sadler koji je, kao predstavnik CNN-a, bio angažovan kao direktor uredničkog kolegijuma TV N1. Zanimljivo je da, uprkos teškim optužbama koje su ozbiljno dovele u pitanje kredibilitet TV N1, rukovodstvo te medijske kuće do današnjeg dana nije javno obelodanilo sadržaj Hardingovog izveštaja, baš kao ni Sadlerove ostavke, što ilustrativno govori koliko je taj sadržaj nepovoljan po one koji ta dokumenta poseduju i skrivaju.

S druge strane, ruku pod ruku sa skandaloznom odlukom žirija da nagradi fabriku prozirne propagande, nagrada za hrabrost i etiku dodeljena je i ništa manje spornoj ličnosti “novinara” Vuka Cvijića, koji se u svojoj karijeri “proslavio” kao potpisnik propagandnih materijala dobijanih od smenjenih čelnika UKP-a, korumpiranih kadrova iz Specijalnog tužilaštva za organizovani kriminal i kabineta bivšeg predsednika Borisa Tadića. To što je više nego očigledna bila njegova uloga u kreiranju i medijskom plasiranju afera koje je bivši režim politički eksploatisao u javnosti, zanemarljiva je činjenica u odnosu na nedavnu odluku švajcarskog suda koji je desetine tekstova, čiji je potpisnik bio nagrađeni Vuk Z. Cvijić, proglasio lažnim vestima. Pored toga, iz istovetnih razloga, protiv nagrađenog Cvijića vodi se najmanje još jedan spor pred domaćim sudovima za koji je ishod više nego izvestan.

Da nagrada za novinarsku etiku i hrabrost nije slučajno dodeljena osuđenom proizvođaču lažnih vesti i medijskoj kući, za koju je dokazano da je puki instrument u rukama svog vlasnika za vođenje prljave propagande protiv označenih meta, svedoče kako teme kojima se nagrađeni ovih dana intenzivno bave, tako i njihov medijski tretman od strane TV N1 i povezanih medija.

Nakon što je najpre najuren iz matične redakcije dnevnog lista “Blic”, a potom prespavao nekoliko poslednjih godina, Vuk Cvijić je utočište našao u redakciji nedeljnika NIN, gde je ponovo medijski aktiviran objavljivanjem intervjua sa nekadašnjim načelnikom UKP Rodoljubom Milovićem, u kome su iznete ničim potkrepljene monstruozne optužbe na račun visokih vladinih zvaničnika. Pomenuti intervju Cvijić je uradio zajedno sa glavnim urednikom portala KRIK, Stevanom Dojčinovićem. Simptomatično je to što je upravo Dojčinović bio jedan od članova žirija koji je Cvijiću i TV N1 dodelio nagradu “Dušan Bogavac”, a njihove veze datiraju još iz ranijeg perioda kada su zajedničkim snagama vodili kampanje zbog kojih su Cvijićevi tekstovi u Švajcarskoj proglašeni lažnim vestima.

Našavši se ponovo ruku pod ruku, pomenuti dvojac danas ponovo zajedničkim snagama nastoji da kriminalizuje državu Srbiju i njene institucije, bavi se proizvodnjom lažnih vesti, medijskim manipulacijama i iskrivljenim prikazivanjem činjenica. U danu kada je obelodanjeno da je on ovogodišnji dobitnik nagrade, Vuk Cvijić je u NIN-u objavio priču o navodnom uzbunjivaču iz fabrike “Krušik”, protiv koga se vodi krivični postupak zbog nezakonitog odavanja poverljivih informacija iz namenske industrije. Samo dan kasnije, nagrađeni Cvijić se obreo u jutarnjem programu nagrađene televizije, gde je nastavio da iznosi neosnovane optužbe na račun države Srbije i njenih institucija. Vetar u leđa novoj medijskoj promociji i pranju biografije, trebalo je da mu ulije gostovanje u kvazisatiričnoj emisiji Zorana Kesića "24 minuta", da bi mu odgovarajuća pažnja bila poklonjena i u emisiji Utisak nedelje čija autorka ne propušta priliku da promoviše svakoga ko je spreman da izgovori bilo šta loše protiv aktuelnih vlasti u Srbiji i otrovnim porukama dodatno zagadi javno mnjenje Srbije.

Odluka da se nagrada dodeli osuđenom proizvođaču lažnih vesti i njegova višeslojna medijska promocija, jasan su pokazatelj intenzivnog delovanja medijskih grupa za pritisak sa ciljem i neskrivenom namerom da se dodatno podstakne nastavak prljave kampanje protiv aktuelnih vlasti u Srbiji, u čemu nema ni zrna doprinosa kako unapređenju novinarske profesije u našoj zemlji, tako ni objektivnom i celovitom informisanju gađana Srbije.

Ono što su Stevan Dojčinović i ostali članovi žirija za dodelu nagrade “Dušan Bogavac”, zajedno sa nagrađenim Vukom Cvijićem prećutali i na šta uporno odbijaju da javnosti pruže odgovor jeste pitanje: Gde je i zbog čega nestalo na desetine tekstova koje je Cvijić na vrhuncu svoje karijere objavljivao? Da li su ti tekstovi nestali zahvaljujući odluci vlasti u Srbiji, protiv koje vode najstrašniju kampanju zasnovanu na lažnim vestima i medijskim manipulacijama ili, pak, zbog odluke švajcarskog suda koji je te tekstove proglasio lažnim vestima i naložio kompaniji Ringijer da ih ukloni sa svojih sajtova? Da li je i švajcarski sud, možda, tu odluku doneo pod uticajem Aleksandra Vučića ili je o njoj nezavisno odlučivao na osnovu priloženih dokaza i prezentovanih činjenica?

Da li se, konstatacijom nespornih i očiglednih činjenica, čak i švajcarski sud svrstao među cenzore medijskih sadržaja u Srbiji i progonitelje novinara, kako to perjanice grupa za pritisak neretko maliciozno spočitavaju vlastima u Beogradu? Ili je po sredi nešto sasvim drugo, poput odsustva poštovanja profesionalnih standarda od strane onih koji se kunu u svoju nezavisnost, objektivnost i profesionalnost, pa čak i onda kada proizvode lažne vesti i manipulacije i jedni drugima dodeljuju nagrade za istaknutu ulogu i doprinos u toj nečasnoj medijskoj raboti?

Ukoliko su članovi neformalne interesne grupe koja se bavim blaćenjem državnih institucija Srbije pomislili da će promocijom i dodeljivanjem lažnih nagrada zamaskirati svoje prljave medijske poslove i oprati biografije izvođača najprljavijih kampanja na ovim prostorima, onda su se grdno prevarili. U Srbiji itekako postoje, a biće ih i sve više, ljudi koji prepoznaju o čemu se ovde zapravo radi i koji neće pristati da ćute na brutalno gaženje profesije i medijske etike, što je više nego dovoljno da prljavi tragovi “nagrađenih” TV N1 i Vuka Cvijića, kao i onih koji su ih nagradili, budu razotkriveni i demaskirani, a svedočanstvo o njima bude trajno zabeleženo.

Takođe, u Srbiji će uvek biti medijskih profesionalaca koji ni po koju cenu neće pristati da ćute na bezočne pokušaje degradacije novinarske profesije i unižavanje nagrada koje bi trebalo da budu podsticaj za etičko, objektivno, nezavisno i profesionalno novinarstvo, a ne priznanje za istaknute pojedince iz medijskog podzemlja i njihovo isticanje u proizvodnji i promociji crne propagande. Teško je i zamisliti koliko se poniženima danas osećaju dosadašnji dobitnici nagrade “Dušan Bogavac”, među kojima ima časnih imena i vrhunskih profesionalaca, koji su skandaloznom odlukom članova žirija stavljeni u isti koš sa osuđenim proizvođačem lažnih vesti i televizijom koja se ponosi činjenicom da je postala puki instrument i medijska batina u rukama svog vlasnika i njegovih političkih štićenika.

Marko Matić, politički analitičar