Ne valja, i šlus.

Vučić ima da ode, i svi njegovi, i da se uspostavi vrla nova vlast, demokratska, participativna, po onom starom Lenjinovom modelu, a drug Uljanov je to objasnio bolje nego iko.

Pre nego što je postao vlast tvrdio je da će u sovjetskoj Rusiji svaki kulak da bude vlast. Kada je postao vlast shvatio je i obznanio da ne može baš svaki kulak da bude vlast i izgradio prvi logor, tamo na Solovjeckim ostrvima, za sve koji u druga Uljanova i njegove reči sumnjaju.

Što nam, stoga, odmah valja učiniti. Neki lustrirajući logor, pa svih ovih pedeset nešto odsto što je za Vučića, i desetak za Daćića, i još ono malo što glasa za Rasima, Čedu, Čanka, Mađari svi...pravo tamo, pre izbora, da osiguramo da budu slobodni. A i ovi logoraši, stoka krezuba i nepismena, tamo im je i mesto. Da se opismene i zubi da im izrastu.

Pošto ne možemo mi sa slobodom i izborima da se zajebavamo, nego da se to obezbedi.

A kada to završimo, i pobedimo, da lagano podelimo vlast.

I da vidimo šta će ko da bude, uz upozorenje da se kulaci, stručnjaci i intelektualci baš mnogo i ne nadaju, njih je još Uljanov proglasio insektima, i poslao tamo gde im je mesto, u lustrirajuće logore, u Sibiru, pošto minus dosta utiče na insekte, i to nepovoljno. Po insekte.

Prema tome, karte podeljene, i sve se odmah zna, nemoj da se neko pobunio.

Dakle, nova Jorgovanka Tabaković ima da bude – Dragan Đilas. I da se sve onda plaća u sekundama, to ionako RTS na kraju plati.

Moguće da i nova valuta bude – sekunda. Kilo leba, dve sekunde. Pivo, tri. Pa svi jedemo leba i pijemo pivo i gledamo oslobođeni RTS. Za platu od dvesta sekundi. I topli obrok, dvaest sekundi. Markica za prevoz, petnaest sekundi. Šta ćeš više? Dosta je to, više nismo ni zaslužili. I nogama da se lupamo po guzicama, srećni da budemo svakom sekundom koja nam preostane, i RTS-om koji plaća.

Još kada tamo, na RTS-u, novi ministar poljoprivrede, po imenu Boris Tadić, krene da mazi krave, a krave muču, podmeću se, stenju, mleko curi na sve strane...šta da vam kažem, histerija ima da nastupi, kao kada su Bitlsi stigli u Ameriku, i rekli da su popularniji od Hrista.

Pošto je Hrist malo dete, u odnosu na Borisa. I što on ume da hoda po vodi i da sve čuje, da oprosti i da usreći, razne vrste životinja, niko ne može. Ja kada ga vidim, ministra poljoprivrede, osećam se, nekako, kao Hitlerov vučjak. Kao Titova pudla. Kao neka od životinjki iz Bele kuće. Mačak iz Dauning strita 10. Srećno svakako. A možda i kost dobijem. Sardinu. Ili maženje.

Sa čim, svakako ne treba preterivati. Te, zato, da se ne razmazimo, Boško Obradović da bude ministar za žene, porodicu, i rat i investitore.

Pa da nasrnemo na žene, prebijemo ih, naučimo starim porodičnim vrednostima, a onda, pravac na investitore, da sjebemo te glupe fabrike, pa tek onda pravac Kosovo, pošto se načulo da i tamo ima žena, i par fabrika, a zli jezici kažu da su navikle na silovanje (žene i fabrike, podjednako), masovno se prijavljuju da su silovane, moda neka, šta li, kao da je Kevin Spejsi Srbin, pa ni to što će Boškić da im radi, nema šta da im smeta.

Posle pojebemo i pobijemo, porušimo sa Kevinom i sve po Bosni, Hrvatskoj, Japanu, pa još na našoj strani ulete Rusi, pa počne Treći svetski rat...ma idi, begaj, veselje čisto.

Boškovoj biografiji će posle da fali samo još to da rokne negde nekog princa Ferdinanda, ali i to može da se sredi. Snage reda mu privedu migranta, oplavljenog, pa ga Boško pita: Kako se ti zoveš mali, a ovaj pogleda snage reda, pošto nije baš zapamtio, pa ga one podsete malo pendrekom, te on na kraju kaže: Ja? Pa... Princ.... Ferdinad, i ispuni Boletov životni san, a i migranata odmah bude manje.

U takvom, uređenom, i od svog zla, insekata, ne-Srba i migranata očišćenom društvu, snage reda će predvoditi Olja Kovačević. Pardon, netačno, predvodiće ih Borko Stefanović, nego ja, kada god krenem da napišem njegovo ime, napišem Olja Kovačević, nekako mi ona deluje više, onako, kao predstavnica snaga reda, i kao Borko. I kao Stefanović.

On mi ne deluje, Borko nesrećni, uopšte, kao bilo šta, ali, pošto takav i treba da bude na čelu snaga reda, ima da ga tamo i stavimo. A posle ćemo, sa Oljom, da vidimo šta dalje.

Recimo, ko će da bude premijer? Šta, ko? Pa Janko Veselinović. I ako sada pitate ko je Janko Veselinović, snage reda ima da vas oplave. Šta vi ima da znate ko je Janko Veselinović? Šta bilo ko ima da zna ko je Janko Veselinović? Premijer, eto ko, a savetnik će da mu bude Dušan Silni Teodorović, te će, njih dvojica, po ceo dan da voze bicikle, kao u Danskoj, pošto je to Teodorović video, u Danskoj. Premijera na biciklu. I niko ne zna ko je taj, što znači da mora da je Janko Veselinović.

Kada to završimo, ostaju samo sitnice. Špica za Dnevnik da bude krvava košulja, simbol slobode. I ministar informisanja da bude Jasmina Lukač, pa svi koje hoće da informišu i da se informišu, da imaju bol u stomaku, identičan onom koji ona ima kada hoće da informiše. Bože, video sam veselije čitulje od njenih tekstova, ali, kada razmislim, sloboda je često jednako tuga, pa šta ja ima onda da se bunim. Tužan da budem, i slobodan.

I u tome će da me razveseli samo Vuk Jeremić, koji će da ima novu titulu – nacionalni ljubimac, što je mnogo više od kućnog ljubimca, da se odmah razumemo. I onda ide svuda, u vijetnamci. I svi očarani. A Boris Tadić ga mazi. I Azdejković. I svi. I svima toplo oko srca, i gde god još treba. Ljubimče imamo, srpsko, naše.

Ma istopićemo se, kažem vam, samo da vlast podelimo.

A ako ste mislili da sam zaboravio na novog predsednika, e pa nisam.

Sergej će to da bude. Pa da nas sve otera u tri lepe pičke materine i da nam sto majki jebe, i popiša nas, pošto nam tako i treba.

A sve ostalo, o podeli funkcija, dodajte vi, dragi čitaoci sami. Ja sam samo započeo.