Da Bog da mi se pojavio crni veš u mašini, i crko mi bojler, i osušile hortenzije, ako sada, evo, nisam doživeo prosvetljenje, i sve shvatio.

I kada su ranije pričali ono o ponavljanju istorije, čas u obliku tragedije, čas farse, ja se uvek smeškao, da ne ispadnem glup u društvu, a ništa mi nije bilo jasno, šta istorija, farsa, tragedija, koji q, šta oće taj pisac, pesnik, marksista da kaže, budala jedna neopevana.

A onda, tras, udari me svetlost, te sam sve povezao.

A i bilo je prosto:

Oprostiće ti Đura što te tukao.

Oprostiće ti Boris što te slušao.

Tragifarsična mućkalica. Ponavljanje. Daj šefe repete.

Pa da završimo, uzmemo blokče i olovku, saberemo, oduzmemo, dodadomo, i vidimo šta smo sve to imali.

Dakle, pošto ti oprosti što te malo slušao, Boris će da ti pooprašta, redom, i sledeće:

Kevi onog Panića, oprostiće sina, očas.

Đilasu će da oprosti Press, i svaku sekundu na RTS-u.

Kravi što je mazio.

Vesiću, što je bio ekstremista, i član DS.

Pajtiću, što je pričao sa Vučićem.

Vučiću, što je pričao sa svima, a pogotovo sa Markom Čadežom, sa kojim su takođe svi pričali, te je svima, na kraju i oprošteno. Što su slušani. Svi.

Srbiji će da oprosti bankrot.

Novinarima, to što su sa njim pili kaficu, a on im za to vreme uveo onaj zakon o informisanju, po kojem je mogao da ih šalje u zatvor.

Odmah potom, oprostiće, zatvor, Kačketu i Raji Rodiću.

Ljilji Smajl, to što je šutnuo iz Politike.

I svima koji su izgubili posao za njegovog vakta, nekih 600 iljada njih, ima da bude oprošteno.

I svim stubovima njegove politike, takođe.

Za Vuka Jeremića nisam baš siguran, ali njemu, evo, opraštam ja, drago mi je stvorenje.

Ni za Borka nisam siguran, ali njemu će Olja da oprosti, šta će, jadna žena.

A Boris, da se mi njemu vratimo, oprostiće, sasvim sigurno i Koštunici kohabitaciju.

I Olji i meni to što nam je ugasio Borbu.

I svima koje je isterao iz DS.

I raznim ljudima koje je držao u zatvoru, u nedostatku dokaza.

I Miškoviću Milku Forcan.

I svima sve, svaku muku koju su imali u njegovo vreme.

Dakle, mir Božji, sve oprošteno, i sada, tišina!

I nemoj da je neko čitao državne tajne, i još rekao koga su sve slušali, i ko je to radio, i kada, kako, zašto, i ko uopšte izmisli ta glupa novinarska pitanja, koja nas ne treba da interesuju, kada nam je posao da premlatimo one koji to otkriju, a ne one koji su to radili.

Lepo je to formulisano još posle Osme sednice, na Gradskom komitetu, kad su Buci Pavloviću precizno predočili: Druže Buco, mi se skupili ne da ti pričaš, nego da te osudimo.

Zna Rade Veljanovski to, pitajte ga, i danas uči decu kako se treba baviti slobodnim novinarstvom. Komesarski, nego šta.

Prema tome, ako je i slušao, pa šta, zanimao se čovek.

I lupio “top secret” na svaku svoju zanimaciju, pa ti vidi.

Proglasio je za državni interes, a znate vi valjda šta je državni interes, svakako nije da otkrivate nečije zanimacije.

Mislim, koga danas ima da zanima da li je nešto bilo legalno, ili nelegalno, kada gore lepo piše – državna tajna.

Pa pitate li one krave kako im je bilo kada ih je mazio, nesrećnici jedni, samo što su krave pametne, ne bi ni muknule.

Poštuju one državnu tajnu, a i nije nikakav interes da mi znamo šta je Tadić, sa kravama, radio.

Uostalom, oprostio je i njima, rekli smo to već.

Zato, nesrećnici, šuš! Tišina. Nemoj da je neko zucnuo.

I kada opet na dnevni red dođe lustracija, pazite šta pričate. Može sve, svako, pogotovo ovi što čitaju državne tajne, ali službe, Boris Tadić, svi koji su to radili, nemoj na pamet da vam padne, a i čuće vas neko, pa ste najebali.

A i nije to državni interes, nabijem vas blesave na ono čudno slovo Q.