Zorana Arunović je na Olimpijskim igrama u Parizu osvojila zlatnu medalju. Po dolasku u Beograd Zorana je za podkast "U društvu najboljih" sa Jovanom Nerić olimpijska šampionka u streljaštvu govorila je o uspehu na Olimpijadi, borbi za medalju, ali i o teškim životnim momentima.
Najbolniji udarac za nju bila je smrt oca kada je imala 13 godina. Kada govori o ovoj temi Zorana ne može da sakrije suze.
Sad ćemo da plačemo, vadite maramice. Ali, suze su ok
Ovako je Zorana započela o odgovor na pitanje da li je razmišljala kako bi sada njen otac reagovao na uspeh koji je ostvarila na Olimpijskim igrama i dodala:
Nije da se nisam pitala mnogo puta kako bi reagovao. Obično je to bilo prisutno kada sam bila mlađa. Tata je bio profesor na Fakultetu za sport, to je još jedan od razloga zbog čega sam ja povezana sa Košutnjakom, ovde smo provodili baš puno vremena. Bavio se naukom u sportu, istraživanjima u sferi sporta. Nekako je celo moje detinstvo bilo obojeno sportom. I znam da je njegova velika želja bila da Jelena i ja budem uspešni sportosti.
Ipak, kaže nije odmah mogla da se pronađe:
- I ja sam se dosta tražila dok je on bio živi... Ja sam se tražila u sportovima. I trenirala sam džuo, i trenirala sam tenis, i trenirala sam odbojku, i vozila sam rolere kao besna. Bila sam i previše mala, ali i previše nemirna za streljaštvo - prisetila se Zorana i opisala svoju prvi trening:
Jelena je pre toga trenirala streljaštvo i meni to je bilo dosadno. Međutim, kada je tata preminuo, nekako moj život se totalno obrnuo naglavačke i ja sam se nekako baše mnogo smirila. Otišla sam na jedan njen trening i svi su bili prijatni prema meni jer su znali ko sam. Imitirala sam Jelenu i to je bio moj prvi trening 1. novembra 2001. godine.
Svakog 1. novembra slavim mali rođendan i to je potpuno promenilo moj život.
Autor: Snežana Milovanov