Da li je u pitanju odbrambeni stav, podsvesna krivica ili strah od osude koji se vraća kao bumerang?
Iako se često govori o osudama na račun žena koje se podvrgavaju estetskim korekcijama, postoji i druga strana medalje – sve češće se može primetiti da žene koje su investirale u filere, botoks ili operacije, sa dozom podsmeha gledaju na one koje insistiraju na prirodnom izgledu. U eri kada influenserke poput Kajli Džener oblikuju standarde lepote, prirodno se ponekad doživljava kao zapušteno ili nedovoljno ambiciozno.
Foto: Pixabay.com
Psihološki gledano, kada neko donese veliku i skupu odluku o promeni izgleda, prirodno je da želi potvrdu da je to bio pravi potez. Žena koja ponosno nosi bore i ne želi intervencije može podsvesno da probudi sumnju: „Da li sam morala?“ Upravo ta unutrašnja dilema ponekad se maskira kroz nipodaštavanje tuđeg izbora.
Tu je i fenomen opravdavanja truda. Ako je neko prošao kroz bol, oporavak i značajan finansijski izdatak, lakše je verovati da je ulaganje u sebe znak brige o sebi, dok se prirodan izgled može tumačiti kao nedostatak ambicije ili želje za napretkom. U društvu opsednutom vizuelnim identitetom, estetika postaje status.
Ipak, istina je jednostavna – i jedna i druga strana često reaguju iz iste tačke: potrebe da budu prihvaćene i validirane. Dok jedne brane pravo na intervenciju, druge brane pravo na autentičnost. Problem nastaje kada lični izbor preraste u merilo tuđe vrednosti.
Možda je vreme da se umesto tihog rata pogleda ispod oka, postavi jednostavno pitanje: ako je lepota stvar izbora, zašto nas tuđi izbor toliko ugrožava?
Autor: S.Paunović
