ČIM LEGNETE U KREVET, MOZAK POČINJE DA RADI 100 NA SAT: Zašto noću ne možemo da zaustavimo misli?

Tokom dana našu pažnju neprestano zauzimaju posao, poruke, razgovori, obaveze i bezbroj sitnih zadataka. Čak i kada smo pod stresom, često nemamo dovoljno vremena da zastanemo i zaista razmislimo o tome šta osećamo. Kada uveče ostanemo sami sa sobom, spoljašnji podražaji se smanjuju, a misli koje smo potiskivali, odlagali ili jednostavno nismo stigli da obradimo postaju primetnije. Tada počinjemo da analiziramo neprijatnu situaciju sa posla, preispitujemo odluku koju smo doneli ili se pitamo da li smo nekome rekli nešto pogrešno. To ne znači da mozak namerno radi protiv nas, već da nam tišina ostavlja više prostora da primetimo ono što je tokom dana bilo u drugom planu. Problem nastaje kada razmišljanje prestane da bude korisno sagledavanje situacije i pretvori se u beskonačno vraćanje na ista pitanja, bez novih odgovora i konkretnih rešenja.

Jedan od razloga zbog kojih noću teško zaustavljamo misli jeste potreba da predvidimo budućnost i izbegnemo neprijatna iznenađenja. Mozak pokušava da pronađe rešenje, pripremi nas za najgori mogući scenario ili nam pruži osećaj kontrole nad nečim što je neizvesno. Zato od jedne brige lako nastane čitav niz novih: šta ako pogrešim, šta ako se nešto promeni, šta ako nisam dovoljno dobar ili šta ako izgubim nešto do čega mi je stalo? Paradoks je u tome što intenzivno razmišljanje ne donosi uvek veću sigurnost. Ponekad samo produbljuje zabrinutost, naročito kada pokušavamo da rešimo probleme koji trenutno nemaju odgovor. Ako se ovakav obrazac ponavlja i ometa san ili svakodnevno funkcionisanje, može biti povezan sa anksioznošću, mada samo noćno razmišljanje ne znači automatski da osoba ima anksiozni poremećaj. Važno je razumeti da ne moramo svaku misao da analiziramo do kraja niti možemo unapred pronaći odgovor na svako pitanje koje nas muči.

„Moram odmah da zaspim“, „Sutra ću biti potpuno iscrpljen“ i „Opet mi se ovo dešava“ samo su neke od misli koje mogu dodatno da pojačaju napetost kada ne možemo da zaspimo. U takvim trenucima san prestaje da bude prirodan proces i postaje zadatak koji pokušavamo da kontrolišemo. Počinjemo da gledamo na sat, računamo koliko nam je vremena ostalo do jutra i zamišljamo koliko ćemo loše funkcionisati narednog dana. Tako nastaje začarani krug: briga zbog nespavanja povećava uznemirenost, a uznemirenost dodatno otežava uspavljivanje. Stručnjaci za probleme sa spavanjem zato naglašavaju značaj smanjenja pritiska da moramo odmah da zaspimo. Ako dugo ležimo budni i osećamo da postajemo sve napetiji, može pomoći da ustanemo, odemo u drugu prostoriju sa prigušenim svetlom i radimo nešto mirno dok ponovo ne osetimo pospanost. Cilj nije da pobedimo sopstvene misli, već da prestanemo da ih pretvaramo u još jedan razlog za zabrinutost.

Jedna od korisnijih navika jeste da deo mentalnog opterećenja premestimo iz kreveta u vreme kada smo budni i možemo aktivno da se bavimo problemima. Možemo, na primer, da nekoliko minuta pre spavanja zapišemo šta nas muči, koje obaveze nas čekaju i šta konkretno možemo da uradimo narednog dana. Na taj način ne rešavamo automatski svaku brigu, ali joj dajemo određeno mesto i pravimo razliku između onoga što možemo da promenimo i onoga što trenutno ne možemo da kontrolišemo. Korisne mogu biti i tehnike sporog disanja, opuštanja mišića ili usmeravanja pažnje na telesne senzacije, bez potrebe da svaku misao odmah procenimo kao dobru ili lošu. Kada se pojavi neprijatna misao, možemo jednostavno da je primetimo i pustimo da prođe, umesto da ulazimo u novu raspravu sa sopstvenim umom. Važno je i da imamo relativno redovno vreme ustajanja, da ograničimo kofein u kasnijim satima i da napravimo rutinu koja telu signalizira da se dan završava. Nije poenta u savršenom večernjem ritualu, već u tome da sebi omogućimo mirnije uslove za odmor.

Povremena noć u kojoj ne možemo da zaustavimo razmišljanje sasvim je uobičajena, naročito tokom stresnih perioda, velikih životnih promena ili emotivnih izazova. Međutim, ako teškoće sa uspavljivanjem postanu učestale, traju duže vreme i utiču na koncentraciju, raspoloženje ili funkcionisanje tokom dana, važno je razgovarati sa lekarom ili stručnjakom za mentalno zdravlje. Kod dugotrajne nesanice posebno je značajna kognitivno-bihejvioralna terapija za nesanicu (CBT-I), pristup koji pomaže da se promene obrasci razmišljanja i ponašanja koji održavaju probleme sa spavanjem. Nema potrebe da čekamo da iscrpljenost postane nepodnošljiva da bismo potražili pomoć, niti treba svaku noćnu brigu tumačiti kao znak ozbiljnog psihičkog problema.

Ponekad nam je potrebno više odmora i bolja rutina, a ponekad podrška u rešavanju onoga što nas opterećuje. Na kraju, možda je najvažnije da zapamtimo da krevet ne mora da bude mesto na kojem rešavamo sve životne dileme. Neke stvari mogu da sačekaju jutro, a odmor nije nagrada koju moramo da zaslužimo tako što ćemo prethodno razmišljanjem pronaći odgovor na svako pitanje.

Autor: S.Paunović