Slani štapići, slatkiši, zaslađeni sokovi i jako ukusna industrijska hrana mogu postati mnogo privlačniji od običnog obroka — ali popuštanje svaki put kada dete odbije ručak može dugoročno da učvrsti veoma loše navike.
Jednog dana dete koje je do juče sasvim lepo jelo odjednom počne da odbija ručak, okreće glavu od povrća, mesa ili supe i traži samo ono što mu je najukusnije. „Neću to, hoću grickalice“, postaje odgovor za skoro svaki obrok. Roditelji se tada često nađu pred teškom dilemom: pustiti dete da preskoči obrok ili mu dati ono što traži, samo da bi nešto pojelo? Iz straha da će ostati gladno, mnogi izaberu drugu opciju. Tako nastaje začarani krug — dete odbije obrok, dobije omiljenu grickalicu ili zaslađeni napitak, kratkoročno svi budu mirni, ali dete uči da odbijanjem može da dođe do hrane koju više voli. Važno je ipak znati da su izbirljivost i promene apetita česte u ranom detinjstvu, pa sama činjenica da dete povremeno jede manje ne znači automatski da postoji zdravstveni problem.
Problem nastaje kada „samo neka nešto pojede“ postane svakodnevna strategija. Industrijska hrana bogata šećerom, solju i mastima, kao i zaslađeni napici, često imaju veoma intenzivan ukus i mogu biti privlačniji detetu od jednostavnije hrane. Ako dete stalno dobija alternativu kada odbije obrok, ono nema mnogo razloga da postepeno prihvati različite ukuse i teksture. Zato je korisnije da roditelj odluči šta će ponuditi i kada će se obrok održati, dok dete dobija određenu slobodu da odluči koliko će od ponuđenog pojesti. Nije cilj naterati dete da očisti tanjir, već postepeno napraviti okruženje u kojem je raznovrsna hrana normalan deo svakodnevnog života.
Posebnu pažnju zaslužuju sokovi i grickalice između obroka. Dete koje tokom dana stalno nešto gricka ili pije zaslađene napitke može zaista da dođe za sto bez dovoljno gladi za pravi obrok. Uz to, takva hrana može zauzeti mesto nutritivno vrednijim namirnicama koje obezbeđuju proteine, vlakna, vitamine i minerale potrebne za rast i razvoj. Dugotrajna ishrana sa mnogo dodatih šećera i energetski guste, a nutritivno siromašne hrane povezuje se sa većim rizikom od problema kao što su karijes i prekomerna telesna masa, dok veoma jednolična ishrana može dovesti i do nedovoljnog unosa pojedinih nutrijenata. Zato nije dobro čekati da dete ogladni toliko da prihvati baš ono što mu se ponudi — još je bolje postepeno urediti ritam obroka i užina.
Šta roditelj konkretno može da uradi? Uvesti približno redovno vreme obroka i užina, između obroka nuditi vodu, a zaslađene napitke ograničiti. Za sto stavljati i hranu koju dete već prihvata, ali uz nju redovno nuditi i druge namirnice, bez prisile i ucena. Ako odbije, ne treba praviti dramu niti odmah spremati potpuno drugi obrok. Takođe, važno je da dete vidi roditelje kako jedu raznovrsnu hranu, jer se prehrambene navike velikim delom grade posmatranjem i ponavljanjem. Novu namirnicu dete nekada mora da vidi i proba više puta pre nego što je prihvati. Mirna atmosfera za stolom često daje bolje rezultate od rečenica poput „moraš da pojedeš još tri zalogaja“.
Foto: Unsplash.com
Nagla ili dugotrajna promena u ishrani ne treba uvek da se pripiše fazi. Ako dete značajno gubi na težini, ne napreduje očekivano, deluje izrazito umorno, ima učestale stomačne tegobe, povraća, teško žvaće ili guta, pokazuje izrazit strah od hrane ili je njegov izbor namirnica toliko uzak da postoji rizik od nutritivnih nedostataka, potrebno je razgovarati sa pedijatrom. Isto važi i kada roditelje jednostavno brine nagla promena koju ne umeju da objasne. Cilj nije da dete nikada ne pojede čokoladu, čips ili popije sok, već da takva hrana ne postane osnova njegove ishrane. Dete ne mora da jede savršeno — ali mu je potrebno da kroz odrastanje nauči da uživa u različitoj, hranljivoj hrani.
Autor: S.Paunović
