Ne mora svaki slobodan minut da bude ispunjen treningom, ekranom, igračkama ili novom aktivnošću — ponekad je detetu upravo praznina potrebna da bi smislilo šta želi da radi.
„Mama, dosadno mi je!“ — rečenica koju roditelji čuju bezbroj puta, naročito tokom raspusta, vikenda ili dana kada nema unapred napravljenog plana. Prva reakcija često je pokušaj da se dosada što pre „reši“: ponudimo telefon, crtać, igricu, novu igračku ili smislimo aktivnost. Ipak, dete ne mora da bude zabavljeno svakog trenutka. Dosada nije nužno problem koji roditelj treba da reši, već prostor u kojem dete može samo da odluči šta želi da radi. Kada nema gotovog sadržaja, dete počinje da istražuje, izmišlja igre, kombinuje stvari oko sebe i koristi sopstvenu maštu. Upravo tu počinje važna lekcija — da ne mora neko drugi uvek da ga zabavlja.
Kada dete samo odlučuje da li će da crta, pravi kućicu od ćebeta, slaže kockice, izmišlja priču ili se igra sa drugom decom, ono vežba mnogo više od same zabave. Uči da donosi odluke, pregovara, rešava male probleme i razvija sopstvene ideje. Za razliku od aktivnosti u kojoj odrasli unapred određuje pravila i cilj, slobodna igra ostavlja detetu prostor da samo kreira svet u kojem će se igrati. Zato nije svaka praznina koju vidimo kod deteta nešto što odmah treba popuniti.
Problem nastaje kada poverujemo da dobro roditeljstvo znači stalnu animaciju. Današnji roditelji često imaju osećaj da moraju da organizuju kvalitetno vreme, pronađu najbolju aktivnost, upišu dete na još jedan sport, obezbede edukativne sadržaje i istovremeno ograniče ekran. Sve to može biti korisno u pravoj meri, ali detinjstvo ne mora da bude projekat sa precizno isplaniranim rasporedom. Dete može da ima trening, čas jezika i kreativnu radionicu, a da mu i dalje treba nekoliko sati u kojima neće imati nikakav zadatak. Odmor nije neuspeh u organizaciji dana — i deci je potreban.
Dosada može da bude i prilika da dete upozna sebe. Kada mu stalno nudimo gotove sadržaje, manje je prostora da otkrije šta ga spontano privlači. Jedno dete će možda iz dosade početi da crta, drugo da pravi konstrukcije, treće da piše priče, četvrto da istražuje prirodu. Nije poenta u tome da svaka dosada mora da proizvede kreativno remek-delo. Nekada će dete samo ležati, gledati kroz prozor ili se dosađivati još neko vreme. I to je u redu. Važno je da postepeno razvija sposobnost da samo pronađe način da ispuni svoje vreme, umesto da za svaku prazninu čeka instrukciju odraslog.
Foto: Unsplash.com
Zato sledeći put kada dete kaže „dosadno mi je“, ne moramo odmah da imamo rešenje. Možemo jednostavno da kažemo: „Verujem ti. Šta misliš, šta bi sada mogao da radiš?“ Time mu ne uskraćujemo pažnju niti ga ostavljamo bez podrške — samo mu dajemo priliku da preuzme mali deo odgovornosti za sopstveno vreme. Roditelj ne mora da bude animator, učitelj, trener i organizator svakog trenutka detetovog dana. Ponekad je najbolja stvar koju možemo da mu pružimo upravo malo prostora. Jer dete koje nauči da mu ne treba stalno neko drugi da bi mu bilo zanimljivo dobija važnu veštinu za ceo život: umeće da bude sa sobom, da nešto smisli i da uživa u sopstvenom svetu.
Autor: S.Paunović
