Ne, partner nije dužan da vam čita misli. Ljubav nije telepatija, a odrasla osoba ne može očekivati da joj neko bez reči pogađa potrebe.
„Takav sam, kakav sam. Ako ti se ne sviđa, idi.“ Na prvi pogled, ova rečenica može da zvuči kao samopouzdanje, autentičnost i odbijanje da se čovek menja zbog drugih. Ali u partnerskom odnosu postoji ogromna razlika između toga da prihvatimo nečiju ličnost i toga da od partnera zahtevamo da trpi naše obrasce ponašanja. Niko ne treba da menja svoju suštinu da bi bio voljen, ali svako ko želi zdrav odnos mora da bude spreman da razgovara, čuje drugu osobu i eventualno promeni ono što drugu osobu povređuje. Problem nastaje kada "Takav sam" postane izgovor da se ništa ne preispita.
Posebno je teško kada osoba jednostavno nije navikla na otvorenu komunikaciju. Ne govori šta joj smeta, ne kaže šta joj treba, povuče se, ćuti ili postane hladna — a onda očekuje da partner sam zaključi šta se događa. Ako ne pogodi, sledi: „Ti mene uopšte ne poznaješ.“ Ali kako bi neko znao ono što mu nikada nije rečeno? Partner može da poznaje naše navike, izraze lica, ton glasa i sitne promene u ponašanju. Može da bude pažljiv i empatičan. Ali ne može da bude odgovoran za čitanje naših misli. Odrasla ljubav ne podrazumeva pogađanje, već poverenje da možemo da kažemo: „Ovo mi treba.“
Još je problematičnije kada se očekivanje da partner sam zna predstavlja kao dokaz ljubavi. Kao, ako me zaista voliš, znaćeš kada mi treba zagrljaj, kada želim prostor, šta me je povredilo, šta mi nedostaje i šta očekujem od tebe. Međutim, to nije naročito romantična definicija bliskosti — to je veoma nepravedan test koji druga osoba ne može pouzdano da položi. Jedino biće čije se potrebe u ranom odnosu zaista očekuje da odrasla osoba intuitivno prepoznaje jeste beba, koja ne ume da kaže: „Gladna sam“, „Umorna sam“, „Treba mi sigurnost.“ Odrasli ljudi imaju privilegiju jezika. Mogu da kažu šta osećaju, šta žele i šta im je potrebno. I upravo je to jedna od velikih razlika između emocionalne zavisnosti i zrele bliskosti.
Naravno, postoje ljudi kojima je teško da govore o emocijama. Neki su odrasli u porodicama u kojima se osećanja nisu pokazivala, neki su naučili da je ranjivost slabost, a neki jednostavno nikada nisu imali zdrav model komunikacije. To zaslužuje razumevanje, ali ne i doživotno opravdanje. „Nisam navikao da pričam“ može da bude početna tačka razgovora. Ne može da bude njegova konačna stanica. Partner nije dužan da postane prevodilac nečije ćutnje, terapeut nečijih trauma i detektiv nečijih potreba. Odnos u kojem samo jedna osoba pokušava da razume, dok druga očekuje da bude razumljena bez ijedne izgovorene reči, pre ili kasnije postaje iscrpljujući.
Foto: Pixabay.com
Zato „uzmi ili ostavi“ možda jeste legitimna rečenica kada govorimo o nečijim osnovnim vrednostima, karakteru ili identitetu. Ali kada se koristi da bi se izbegla odgovornost, razgovor i bilo kakav lični rast, ona više nije izraz autentičnosti. Ona postaje zid. Zrela ljubav ne traži od partnera da postane neko drugi, ali traži od nas da budemo dovoljno odrasli da kažemo: „Ovako funkcionišem, ali želim da razumem kako to utiče na tebe.“ Jer cilj veze nije pronaći osobu koja će nas savršeno čitati bez reči. Cilj je pronaći odnos u kojem se oboje osećaju dovoljno sigurno da — reči uopšte ne moraju da budu pogađane. Mogu da budu izgovorene.
Autor: S.Paunović
