Kada škola postane teret, a igra beg, važno je znati – dete ne odbija znanje, već način na koji mu se ono nudi.
Mnogi roditelji se susretnu sa istom brigom: dete u osnovnoj školi ne pokazuje interesovanje za učenje, dok mu je igra sa vršnjacima jedini fokus. Prva reakcija često su strah, nervoza i pritisak – „šta će biti kasnije“, „zašto ga ništa ne zanima“. Međutim, iza ovakvog ponašanja najčešće se ne krije lenjost, već sasvim prirodna razvojna potreba.
Za dete školskog uzrasta, igra nije gubljenje vremena, već osnovni način učenja. Kroz igru deca razvijaju pažnju, socijalne veštine, emocionalnu inteligenciju i osećaj pripadnosti. Kada dete bira igru umesto knjige, ono nam zapravo poručuje da mu je potrebna bliskost, kretanje i osećaj slobode.
Psiholozi naglašavaju da preterani pritisak u ovom uzrastu može stvoriti otpor prema školi, ali i prema samopouzdanju. Dete koje stalno sluša da „mora“ i „treba“ lako počne da veruje da nije dovoljno dobro – i tada se povlači u ono što mu pruža sigurnost: igru.
Prvi korak je razgovor bez osuđivanja. Umesto pitanja „Zašto nećeš da učiš?“, mnogo je delotvornije pitati: „Šta ti je u školi dosadno?“ ili „Šta ti je najteže kada sedneš da učiš?“ Kada dete oseti da ga slušamo, a ne kritikujemo, otvara se prostor za saradnju.
Detetu je potrebna jasna, ali blaga struktura. Dogovoreno vreme za učenje i vreme za igru šalju poruku sigurnosti, a ne kazne. Kada zna da ga posle obaveza čeka sloboda, dete lakše prihvata odgovornost. Jednako je važno pohvaliti trud, a ne samo rezultat. Rečenice poput „Vidim da si se potrudio“ jačaju unutrašnju motivaciju i osećaj vrednosti, dok stalno insistiranje na ocenama stvara strah od greške.
Foto: Pixabay.com
Najvažnije je da dete zna da je voljeno – bez obzira na uspeh u školi. Kada se oseća prihvaćeno, lakše razvija radoznalost i želju za učenjem. Škola je važna, ali detinjstvo je neponovljivo.
Autor: S.Paunović
