Nije u lošoj sreći, već u obrascima koje ponavljamo dok ih ne osvestimo.
Koliko puta smo čuli rečenicu: „Zašto uvek biram iste muškarce?“ I koliko puta je to izgovoreno uz osmeh, a zapravo sa umorom. Izbor partnera retko je slučajan, čak i kada tako izgleda. Psihologija kaže – mi ne biramo pogrešno, mi biramo poznato.
Jedan od glavnih razloga je emocionalni obrazac iz detinjstva. Način na koji smo dobijali ljubav, pažnju i sigurnost kasnije oblikuje ono što nam je „normalno“. Ako je ljubav bila nepredvidiva, povučena ili uslovljena, velika je verovatnoća da će nas privlačiti muškarci koji nude isto – ne zato što je dobro, već zato što je poznato.
Drugi važan faktor je zamena potencijala za realnost. Žene često ne biraju muškarca kakav jeste, već kakav bi mogao da postane. Veruju u promenu, u „samo mu treba malo vremena“, u ideju da će ljubav popraviti ono što on sam ne želi da menja. I tu počinje razočaranje.
Tu je i psihološki efekat emotivne nedostupnosti. Muškarci koji nisu u potpunosti prisutni često deluju misteriozno, izazovno i privlačno. Mozak takvu dinamiku doživljava kao izazov, a ne kao upozorenje. Umesto sigurnosti, bira se drama – jer emocija je jača, makar bila i bolna.
Društvo takođe ima svoju ulogu. Žene se često uče da budu strpljive, da razumeju, da trpe i ne odustaju lako. Granice se pomeraju, a tolerancija na loše ponašanje raste – sve u ime ljubavi.
Najvažnija istina je da izbor pogrešnog muškarca ne govori o slabosti žene, već o neosvešćenim potrebama. Kada žena nauči da prepozna razliku između intenziteta i stabilnosti, između pažnje i poštovanja, izbori se menjaju sami od sebe.
Foto: Pixabay.com
Prava ljubav ne traži da se borimo za nju – ona traži da se u njoj osećamo sigurno.
Autor: S.Paunović
