Navijanje nije samo strast, već prava mala hemijska oluja u našem organizmu.
Zašto baš taj klub? Zašto onaj sportista, iako nekad gubi, greši, nervira nas – a mi ga i dalje branimo kao člana porodice? Navijanje nije slučajno, niti je samo stvar ukusa. To je emocija koja se duboko urezuje u identitet, a telo na nju reaguje jače nego što mislimo.
Sve često počinje rano – porodično, kroz prijatelje, kvart ili jedan nezaboravan trenutak iz detinjstva. Taj prvi gol, poen ili pobeda ostanu urezani kao emotivni pečat. Mozak to pamti kao pripadnost, a čovek po prirodi ima snažnu potrebu da bude deo grupe. Kada kažemo „mi smo pobedili“, iako nismo kročili na teren, naš mozak to doživljava potpuno stvarno.
U trenutku navijanja u telu se pali čitav koktel reakcija. Srce ubrzava, pritisak raste, dlanovi se znoje. Luče se adrenalin i dopamin – hormoni uzbuđenja i nagrade. Zato nas utakmica drži prikovane za ekran, zato skačemo, vičemo, nekad i zaplačemo. Ako „naši“ pobede, mozak nas nagradi osećajem sreće sličnim zaljubljivanju. Ako izgube – stres je stvaran, a razočaranje fizički opipljivo.
Zanimljivo je i to da navijanje jača osećaj lične vrednosti. Kada pobeđuje tim ili sportista sa kojim se poistovećujemo, i mi se osećamo uspešnije, snažnije, važnije. To je razlog zašto su dresovi, zastave i rituali toliko bitni – oni učvršćuju vezu između nas i njih.
Foto: Unsplash.com
Navijanje je, zapravo, jedan od retkih trenutaka kada odrasli sebi dozvole čistu, sirovu emociju bez zadrške. Tu nema kalkulacije – samo srce, glas i verovanje. I baš zato, bez obzira na rezultat, uvek se vraćamo. Jer ne navijamo zbog pobede. Navijamo zbog osećaja da pripadamo.
Autor: S.Paunović
