Do pre dve decenije niko ga u Srbiji nije proslavljao, a kada smo počeli, utrkivali smo se ko će lepši poklon da kupi ili dobije, organizovane su žurke i večere u čast Dana zaljubljenih, kao i romantična putovanja. Međutim, navika i euforija za ovim praznikom polako blede i sve je više onih koji se pozivaju na poreklo Svetog Valentina.

Psiholog Aleksandar Šibul objasnio je za Super ženu zašto je to tako.

"Kao prvo, taj praznik je uvezen i nije naš. On služi u marketinške svrhe da bi se poboljšala prodaja. U glavama naših ljudi raste samosvesnost da Dan zaljubljenih nema veze sa ljubavi, ali i sa našim ljudima. Isti je slučaj sa Noći veštica. To što to nije autentično naše počinje da uviđa sve veći broj njih i takvo poimanje počinje da se zadržava."

Ovo objašnjava i zašto je među onima koji svečano praznuju predstojeći praznik, većina mlađe populacije koju manje zanima istorija nastanka ovog dana, a više kako da se provedu sa svojom polovinom.

Ipak, to što nas sve manje priznaje ovaj praznik, ne znači da ne treba da pokazujemo ljubav prema svojim partnerima, i to ne samo jednom godišnje, već svaki dan.

"Svaki dan treba nešto da činimo za svog partnera. Odgovornost i posvećenost partneru su obavezni, a pokloni su nebitni. Kada krenu pokloni, to je korupcija i kupovina ljubavi. Pokloni ništa ne znače. Osim toga, kad nekog naviknete da mu stalno poklanjate, to stvara zavisnost od takvog odnosa, i kada zaboravite to da uradite, to izaziva nezadovoljstvo kod partnera", poručuje naš sagovornik.

I Srbi imaju svoj Dan zaljubljenih

Svi pravoslavni sveštenici upozoravaju da je pogrešno da pravoslavni vernici slave Dan zaljubljenih kad i katolici. On se u Srba obeležava 12. avgusta i za ovaj praznik nisu vezani neki posebni običaji.

Srpska svetiteljka prepodobna Mati Angelina, koja se nalazi na svim ikonama Brankovića, je kćerka albanskog kneza Đorđa Arijanita Komnina iz elbasanskog kraja, svastika čuvenog kneza Đurađa Kastriotića - Skenderbega i žena srpskog despota Stefana Brankovića, sina Đurađa Brankovića.

Sa svojim mužem delila je svu muku života, kako u Srbiji, tako i u izgnanstvu u Albaniji i Italiji. Svoje sinove Maksima i Jovana vaspitala je u hrišćanskom duhu. Kada joj se muž upokojio, zamonašila se i posvetila molitvi i delima milosrđa, te opravljanju i zidanju crkava i manastira.

Podigla je i ženski manastir nedaleko od budućeg manastira Krušedol, gde je provela ostatak života u molitvi, bdijući nad moštima supruga i sinova. Tu je i sahranjena. Njene čudotvorne mošti kasnije su prenete u manastir Krušedol koji su Turci 1716. zapalili zajedno s moštima svih Brankovića.

Tri puta je morala da prenosi mošti svog muža, a dobar deo života bila je prognana od srpske vlastele. Upokojila se 1520. godine.