Kako to mislite nisam u ovom hotelu?

Hajde da se ne lažemo - posle dugog leta sve što želite jeste da se u svojoj hotelskoj sobi istuširate, konektujete na wi-fi i promenite odeću. E, tek onda možete da krenete u obilazak grada, u mom slučaju u ispunjavanje poslovnih obaveza. Nažalost, tu savršenu sliku pokvario je recepcioner rečima da ja zapravo uošte nisam smeštena u hotelu na čijoj se recepciji nalazim. Dobro, ko radi taj i greši, imam smeštaj u drugom hotelu. Pola sata gore-dole. Organizatori su sve pobrkali, nema potrebe za nerviranjem.

A gde mi je prtljag?

Taman da krenem ka novom hotelu, kad nema mog kofera koji mi je do malopre bio u vidokrugu na toj istoj recepciji! Sad odjednom ne znaju ni oni gde je kofer. Posle 15 minuta rasprave dolazimo do zaključka da su ga odneli u sobu koleginice koja u ovom hotelu odseda, za razliku od mene. Priznajem, u ovom trenutku su mi živci već ozbiljno bili načeti - ali, zašto kvariti jedan ovako sunčan dan koji tek treba da počne?

Soba nema terasu

Iako je uslov bio da soba ima terasu, ipak je nema. Ja u normalnim situacijama i sa viškom vremena bih sigurno bila u fazonu May I speak to the manager, ali pod parolom #samopušteno zaista nemam snage za to. Uostalom nije kao da ću nešto previše boraviti u sobi.

"Vaš avion je odleteo pre sat vremena"

E sad, iako bi se svi gore navedeni primeri mogli svrstati u faktore koji nisu bili pod mojim uticajem, najveći test dolazi mi od same sebe, kao i pitanje - poludeti ili prihvatiti situaciju onakvom kakva jeste? Prošla su ta tri poslovno uspešna dana na sunčanom jugu Evrope. Vreme je da se krene na aerodrom i to tri sata ranije - jer tako rade odgovorni ljudi. Čekiramo prtljag, prolazimo do free-shopa, naravno prvo pogledamo na ekranima na kom smo gejtu. Super! Sad imamo tih sat vremena fore... Gle! Ogromna knjižara otvorena na aerodromu. I tek tako se utopih u taj savršeni svet fikcije kad shvatih da je vreme da odem na gejt. E, tamo me je kao hladan tuš dočekala izjava stjuardese "Vaš avion je odeleto još pre sat vremena". 'Ajde priznajem, bilo je malo drame. Ispostavilo se da smo sve vreme gledali informacije za let druge avio-kompanije jer ko bi se setio da pogleda broj leta? Kada smo shvatili da imamo dovoljno novca da se samostalno vratimo kući, počeli smo da se smejemo - šta je najgore što je može da se desi je definitivno nešto što se uvek morate zapitati u ovakvim situacijama. Što reče jedna koleginica dok može da se plati novcem, sve je u redu.

Prespavali bismo još jednu noć u gradu, javili bismo se da ne dolazimo na posao. Pa, i da nemamo para za hotel spavali bismo napolju - toplo je. Preživeli bismo.

I tako i bi! U "samoopušteno" stilu prihvatili smo sopstvenu nepažnju i našli način da se vratimo kući. Jeste nas koštalo, ali novac će se vratiti... nekada.

Da se vratim na početak teksta - ne bih verovala da mi je neko rekao kakvi će me maleri poterati u samo tri dana, ali isto tako ne bih ni verovala kakve ću avanture moći da prepričavam do kraja života.