Podneta inicijativa da mame i tate unapred, u slučaju da im se nešto desi, odluče ko će brinuti o potomcima.
Šta se dešava sa mališanima koji izgube roditelje u saobraćajnim nesrećama ili ih prerano napuste zbog teške bolesti? Ko brine o njima kada ostanu sami na svetu?
Ovo su samo neka od pitanja na koja odgovore žele da pronađu podnosioci inicijative “Naše dete - naša odluka”, koja je nedavno stigla u Odbor za prava deteta Skupštine Srbije, a kojom se traži izmena Porodičnog zakona kako bi roditelji za života dobili pravo da odrede potencijalne staratelje svojoj deci u slučaju neke tragedije.
Kada nema bližih srodnika, mališani život nastavljaju u domu ili, češće, u hraniteljskoj porodici. Dešava se u praksi da nekada i izraze želju, međutim, to uopšte ne obavezuje Centar za socijalni rad. Za dete je, svi su saglasni, najbolje da odrasta u porodici, ali kad se roditeljima nešto dogodi odluku o tome ko će brinuti o njima, po sadašnjim propisima, donosi Centar za socijalni rad. Ta odluka nije uvek ono što bi roditelji možda želeli. Nekada ni najbliži srodnici nisu najpoželjniji.
Odluku o stavljanju pod starateljstvo donosi isključivo organ starateljstva i onda kada su mame i tate psihički sposobni da samostalno, unapred, odluče o budućnosti svog deteta. Propisi nalažu da čim dete ostane bez roditelja, centar preuzima brigu o maloletniku.
- U slučajevima kada maloletna deca na tragičan ili sličan način ostanu bez roditelja, u velikom broju slučajeva brigu o deci preuzima neko od srodnika, koji žele i koji su podobni da obavljaju tu ulogu, jer je u najboljem interesu deteta da odrasta u porodičnom okruženju - kažu u Gradskom centru za socijalni rad.
Zoran Polić, direktor Centra za socijalni rad u Priboju, kaže, za “Novosti”, da inicijativa nije loša, ali uvek treba imati zadršku i razmisliti kakvi su biološki roditelji.
- Za one koji roditeljsku dužnost obavljaju u skladu sa propisima ovo je veoma dobra ideja - kaže Polić. - Po sadašnjem zakonu roditelji mogu da povere dete na određeno vreme i oni to uvek rade sa nekom bliskom osobom. Dešavalo se u praksi da mališani ostanu bez mame i tate i onda centar dete uzima pod starateljstvo i pokušava da mu pronađe staratelja. Uvek se kreće od najbližih srodnika, prijatelja, kumova, osoba koje su bliske i poznate i mogu pozitivno u takvoj situaciju da utiču na dete.
Za Jasminu Mihnjak, sa portala “Bebac”, inicijativa je u suštini dobra jer niko bolje od roditelja ne može da zna šta je dobro za njih.
KOD HRANITELjA 5.500 DECE
Prema podacima Ministarstva za rad, u Srbiji postoji oko 5.500 hraniteljskih porodica. Na evidenciji Centra za porodični smeštaj i usvojenje Beograd u 2017. godini nalazilo se 767 hraniteljskih porodica i 1.165 dece. Samo u toku prethodne godine 142 dece smešteno je u hraniteljske porodice, a broj hraniteljskih porodica povećao se za 47.
- U slučaju prerane smrti roditelja mališan postane broj o kome brine centar za socijalni rad - kaže naša sagovornica. - Najčešće oni odrede krvne srodnike, ali to ne mora da znači da je i najbolji interes deteta. Nekada je mnogo bolje da to bude bliska prijateljica. Mi roditelji moramo da imamo pravo i mogućnost da mislimo o deci i posle naše smrti. Propisi nam omogućavaju da im ostavimo imovinu, kuće ili stanove, ali ne i ko će im se naći u slučaju da ih prerano napustimo.
Jasmina Mihnjak smatra da ovaj predlog otvara i niz dodatnih pitanja. Po njoj, najpre bi trebalo promeniti Porodični zakon, ali i analizirati sve moguće situacije i pripremiti se za primenu.
- Treba utvrditi da li će centri i dalje imati ulogu da proveravaju podobnost u ovom slučaju predloga roditelja, šta će se dogoditi u slučaju kada je mama razvedena i dete sa njom, da li će tata imati pravo da odlučuje, ili će moći bez njega - kaže Jasmina Mihnjak. - Mora se sistemski pristupiti rešavanju problema. U nekim razvijenijim zemljama je ovaj problem rešen i sve se završava formularima, ali to je u sistemski uređenijim državama.
