Svakih 10 dana u Srbiji bude ubijena jedna žena, svaka druga žena trpi psihičko nasilje, a svaka treća fizičko
Nasilje je ozbiljan društveni problem koji se dešava svuda oko nas i ispoljava se u različitim oblicima - od nasilja koje se dešava u okviru porodice, seksualnog uznemiravanja devojčica u školama i žena u poslovnom okruženju do silovanja u braku ili od strane nepoznatih osoba.
U Srbiji je 18. maja prvi put obeležen Dan sećanja na ubijene žene, žrtve nasilja, koji je ustanovljen prošle godine na zajedničku inicijativu mreže nevladinih organizacija „Žene protiv nasilja“ i Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost, u znak sećanja na 6, 17. i 18. maj 2015. godine, kada je čak sedam žena u Srbiji ubijeno u porodičnom i partnerskom nasilju. U poslednjih 10 godina u Srbiji je ubijeno preko 350 žena, a podatak da je u porodičnom nasilju od početka godine stradalo preko 20 žena ukazuje na to da će ovogodišnja statistika biti poraznija nego prošle godine, kada je ubijeno 26 žena. S obzirom na to da su ovi podaci sakupljeni na osnovu medijskih izveštaja, jer ne postoje javne evidencije nadležnih institucija o broju ubijenih žena, može se pretpostaviti da je realan broj ubijenih žena veći. Nasilje nad ženama je svaka radnja ili ponašanje protiv ženine volje koji je onespokojavaju, ugrožavaju psihički, fizički, ekonomski i seksualno, bez obzira na to da li se događaju u javnom ili privatnom životu. Najteži oblik rodno zasnovanog nasilja je femicid.
Žene u Srbiji najčešće stradaju u sopstvenom domu, od strane bivših i sadašnjih partnera, naročito ako oni poseduju vatreno oružje. Imajući u vidu da je, prema najnovijem istraživanju organizacije Small Arms Survey, Srbija vodeća zemlja u Evropi po lakom naoružanju, te da svaki četvrti građanin ima oružje u kući, vrlo je lako zaključiti u kakvom riziku od nasilja se nalaze žene.
Nasilje se dešava u svim slojevima društva, ali neke su žene pod većim rizikom da budu zlostavljane - nezaposlene i ekonomski zavisne žene, žene koje pripadaju manjinskim grupama, žene s invaliditetom, devojčice, izbegle i raseljene žene, migrantkinje, žene koje žive u siromaštvu, posebno u seoskim i udaljenim sredinama, starije žene, žene s psihičkim smetnjama i zavisnice od alkohola i psihoaktivnih supstanci.
Poslednja istraživanja o nasilju u porodici pokazuju da u Srbiji svaka treća žena trpi fizičko, a svaka druga psihičko nasilje od strane partnera (40 odstoaktuelnih i 30 odsto bivših) ili člana porodice, što potvrđuje i nedavno istraživanje „Images Srbija“, koje je pokazalo da 18,8% ispitanih muškaraca veruje da postoje situacije u kojima žena zaslužuje batine, kao i skoro 14,000 hitnih mera koje je MUP tokom poslednjih šest meseci 2017. godine izrekao počiniocima nasilja. Psiholozi i kriminolozi koji se bave uzrocima femicida upozoravaju da ubistvu prethodi dugogodišnje ne samo fizičko nego i psihičko nasilje i zato je izuzetno važno prepoznati ga. Istraživanje o seksualnom i rodno zasnovanom nasilju među mladima, koje je prošle godine sproveo Autonomni ženski centar, pokazuje da svaki četvrti mladić i svaka deseta devojka misle da šamar nije nasilje, da je žena koja nosi kratku suknju kriva ako je muškarac napadne, a seksualni komentari se smatraju kao deo šale, što pokazuje da mladi ne znaju da prepoznaju oblike nasilja i da živimo društvu u kojem je položaj žena u odnosu na muškarce i dalje veoma loš.
Kako prepoznati nasilje
Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra kaže da nasilje u partnerskom odnosu skoro nikada ne počinje sa šamarom već, po pravilu, sa sitnim mehanizmima psihološkog nasilja koje je ponekad teško prepoznati i prihvatiti kao nasilje.
- Ovde, pre svega, mislim na kontrolu, izolaciju, ljubomoru.. Sve one stvari koje se mogu činiti kao način brige i pažnje za drugu osobu Upravo zbog toga je ponekad teško prepoznati nasilnika - on se može činiti kao pažljiv partner, onaj koji brine o tome gde smo i s kim, onaj koji zna da ta naša prijateljica možda i nije najbolji izbor za nas ili da prijatelj potajno želi da nam bude nešto više, te da ga se treba kloniti... To su prvi znaci da smo u odnosu sa osobom koja pokušava da nas izoluje i kontroliše. Tek nakon ovih emotivnih manipulacija nasilnik može pribeći fizičkom i drugim oblicima nasilja. Mada to ponekad uopšte ne mora da se desi - kaže Pavlovićeva i dodaje da je za ženu koja planira da izađe iz nasilnog odnosa ključno, pre svega, da vodi računa o sopstvenoj bezbednosti.
Prijavite nasilnika
- Većina femicida dešava se u momentu kada žrtva pokušava da napusti nasilnika, prijavi ga ili otpočne proces za razvod, odnosno u momentu kada nasilnik shvata da počinje da gubi kontrolu nad njom. Zato je bezbednost uvek na prvom mestu - kaže Sanja Pavlović iz Autonomnog ženskog centra.
Žene koje trpe nasilje informacije o tome kako mogu zaštititi sebe i o načinima na koje mogu prijaviti nasilje mogu dobiti pozivanjem jednog od 26 SOS telefona u Srbiji. Prilikom poziva SOS telefona žene ili oni koji žele da pomognu osobama kojima se dešava nasilje mogu ostati anonimni. Pozivanjem SOS telefona prijava i iskustvo nasilja ostaju poverljivi i ne prijavljuju se, osim u situacijama životne ugroženosti.
Pored policije, koja je u obavezi da pruži hitnu zaštitu od nasilja, nasilje se može prijaviti i tužilaštvu, centru za socijalni rad i zdravstvenoj ustanovi. Bez obzira na to da li je prijava za nasilje podneta jednom ili više puta, institucije su dužne da postupaju po svakoj prijavi.
Nasilje se može prijaviti lično, u prostorijama institucije, telefonom, pismeno, putem pošte, kao i putem imejla.
Podrška društva
Naše društvo vrlo često opravdava čin nasilnika i polemiše o krivici žrtve. Uvreženo je mišljenje da je žena kriva za sve što joj se dešava, jer „da joj ne odgovara, otišla bi“. U društvu u kojem nema socijalne osude za nasilnika procenti slučajeva femicida su visoki, što je slučaj u Srbiji, u kojoj svakih deset dana jedna žena bude ubijena od strane muža, oca ili sina. Od ubijenih 26 žena prošle godine, njih 10 nije prijavilo nasilje, što govori o neophodnosti šireg, oštrijeg i koordinisanijeg sistema podrške žrtvama da bi iz nasilja izašle, kao i svim ženama kako bi ga prepoznale i prijavile.
Zaštita i prevencija
Krivično delo nasilja u porodici uvedeno je u naš pravni sistem 2002. godine i dovelo je do značajne promene u društvu kada je „zabranjeno da se tuče vlastita žena“. Od tada su doneti brojni strateški dokumenti, donet je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, ratifikovana je Istanbulska konvencija, formirani su mehanizmi za rodnu ravnopravnost i specijalni timovi, a trenutno se sprovode javne rasprave u pet gradova Srbije o Nacrtu zakona o rodnoj ravnopravnosti. Međutim, broj ubijenih žena od početka godine govori da je neophodna njihova bolja implementacija i da kao usamljeni akti nisu dovoljni. Potreban je sistemski pristup problemu, jedinstven odgovor svih državnih organa, kao i menjanje svesti u društvu, počevši s edukacijom od najranijeg doba.
Problem nasilja nad ženama takođe ima nesagledive posledice po celo društvo, ali i zdravstvo i ekonomiju.EU procenjuje da nasilje prema ženama njene članice godišnje košta 226 milijardi evra.
Po podacima organizacije ASTRA, preko 70 odsto žena žrtava trgovine koje su im se obratile imalo je iskustva s nekom vrstom nasilja. Takođe, često se zaboravlja da su i deca žrtve porodičnog nasilja, da ostaju bez majki, a vrlo često i bez oba roditelja, s obzirom na to da neretko nasilnici posle femicida počine i samoubistvo.
Autor: Jovana Nerić
