Izlazak pred sud dečaka odgovornog za zločin u "Ribnikaru" ponovo je otvorio nezaceljene rane porodica. Anđelko Aćimović otkriva kako su on i njegovi bližnji pronašli utehu u zajedništvu i molitvi, dok kroz svaki dan prolaze sa sećanjem na svoju Angelinu.
Bolne rane roditelja ubijene dece iz Osnovne škole "Vladislav Ribnikar" ponovo su oživljene svedočenjem Koste Kecmanovića, dečaka koji je 3. maja 2023. godine počinio nezamisliv zločin. Njegovo svedočenje, u kojem je optužio svoje roditelje i instruktora streljane, bilo je njegovo prvo napuštanje psihijatrijske klinike od tog kobnog dana. Svaka njegova reč, prožeta tugom i podsećanjem na nezaceljive rane, dodatno je produbila bol ne samo roditelja nevino stradale dece, već i celog naroda. Kao da se s tim svedočenjem bol, koja nikada nije ni nestala, još jednom probudila u svima.
Anđelko Aćimović, otac ubijene devojčice Angeline, iskreno govori o tome kako su on i njegova porodica utehu pronašli u veri i molitvi.
- Svaka porodica prolazi kroz iskušenja, nesuglasice, različita mišljenja i tenzije... Često je sve napeto kao struna. Svesno smo se trudili da ostavimo po strani razlike, da zadržimo mir i jedinstvo. Najvažnije je bilo da ostanemo zajedno - priča on, dok njegova bol prelazi u tišinu vere.
U trenucima kada je tuga prevelika da bi je čovek sam izneo, porodica Aćimović, poput mnogih drugih pogođenih sličnim tragedijama, našla je utehu u Hristu i Njegovoj Crkvi. Svaka molitva, svaka liturgija postala je izvor snage, a osećaj prisustva njihove Angeline, kako Anđelko svedoči, daje im znakove da nastave dalje.
- Možda imamo tu sreću što nas je ovo još više zbližilo, što smo se okrenuli veri, Crkvi, molitvi. Nismo propustili nijednu liturgiju od tada. To nam pomaže da shvatimo suštinu života na zemlji, ali i onog posle - rekao je Anđelko gostujući na TV Prva.
I dok je bol neizmerna, ljubav i zajedništvo, izgrađeni kroz molitvu, postaju snaga koja nadilazi svaki osećaj gubitka. Anđelko posebno naglašava da, čak i dok se mole za svoju Angelinu, osećaju njenu prisutnost, kako ih vodi i pomaže u mnogim stvarima.
- Najvažnije je da sve drugo ostavite po strani. Samo kroz zajedništvo, ljubav i zajedničku borbu možemo izaći iz ove tame - zaključuje on.
U svetu prepunom patnje, često se suočavamo s gubicima koji nas ostavljaju bez daha. Ipak, u tim tamnim trenucima, ljudska povezanost i zajedništvo postaju naši najveći oslonci. Hristova poruka ljubavi i nade može nam pomoći da se ponovo okupimo i pronađemo snagu da idemo napred.
Kroz molitvu i podršku jedni drugima, učimo da je svaka suza deo naše ljudskosti i da je ljubav koja nadilazi bol ono što nas čini boljim ljudima. Naša vera nas inspiriše da se borimo za svetlost čak i kada se čini da je tma svuda oko nas. U ovoj zajedničkoj borbi, svako od nas može biti svetionik nade, pomažući drugima da pronađu mir i utehu.
Autor: Dalibor Stankov
